Трауме и криза креирају убице

Социјалне девијације у друштву све чешћи су „окидач“ психичких поремећаја код људи.

Република Српска 18.03.2014 | 11:57 Социјалне девијације у друштву све чешћи су „окидач“ психичких поремећаја код људи. Иако су умне болести у свом настанку првобитно генетског порекла, неизбежан је утицај друштвених околности на њихов развој, или у најгорем случају кулминацију. Жељко Стевановић је 13. марта убио Бору Топића, на његовом радном месту, а у понедељак му је одређен једномесечни притвор. Нажалост, у још једном случају, тек је његов трагични исход поставио дилему да ли се могло превентивно деловати. Недовољна брига о оваквим болесницима, ограничени институционални, тј. смештајни капацитети у којим би они били на време хоспитализовани, али и изостанак збирне евиденције о томе колико их је, те стални пораст психички поремећених људи услед постратних траума али и економске кризе, дугогодишњи су проблеми Републике Српске. Бањалучки социолог Иван Шијаковић истиче да су социјалне девијације битан фактор у психолошкој структури оваквих болесника. - Психички проблеми у већини случајевима укорењени су у медицинским разлозима, без обзира на социјалне девијације у друштву. Ипак, чињеница је да су оне и те како окидач за њихово контролисање, усмеравање и баланс. Психичка поремећеност је сама по себи већ ангажована од рођења, негде у генима, а друштвене прилике могу да утичу да се та активност пре или касније помери, мада то није подразумевајућа околност. Индивидуални склоп сваког човека који болује на тај начин свакодневно је изложен друштвеним околностима и колоквијално он губи „тло под ногама“ у складу са својим задовољством или незадовољством околине у којој се налази. На то обично утичу пресинг због нечега, мобинг, страх од пропасти живота, страх од атентата... Ако је психичка структура слабија, то је тај страх је израженији, структура је лабилнија. И превелике разлике међу људима из истог друштва такође су облик девијације. - Чињеница је да је ово време великих промена у друштву које незадовољство изазивају и код здравог човека, време приватизација, богаћења малог броја људи, немогућности запослења и та незадовољства кулминирала су последњих година. Он наглашава да у посебну групу психички оболелих на које су друштвене неприлике, тј. рат пресудно утицали, су ПТСП болесници. Колико је то велики проблем, показује и раније истраживање Борачке организације РС, где је на репрезентативном узорку од више од 800 испитаника, ратних ветерана и чланова њихових породица, 45 одсто било позитивно на посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). - Један од ретких, „стечених“ психичких стања је тзв. ПТСП (посттрауматски синдром), као последица учешћа у ратним околностима, односно касније суочавање са ефектима тог учешћа. Код нас је јако много људи оболело од ПТСП-а, јако је тешко тим људима било схватити да су узалуд свој живот држали у торби пет година. Карактеристично за ту врсту болесника је да не могу прекорачити границу, тј. потпуно оздравити, већ само покушати наћи начин да се лакше, као такви, социјализују и пронађу своје место у друштву. То је тај сегмент на који би цело друштво требало да обрати пажњу. Колико се опасних психичких болесника слободно шета бањалучким улицама, није познато, јер нико не води евиденцију о томе, без обзира на то што су потенцијална претња по грађане. Напоменимо, Стевановић је, пре него што је умно оболео, завршио медицину и радио у Дому здравља, потиче из угледне свештеничке породице. Психолози кажу да је евидентан пораст броја психичких или душевних болесника, али да их највише забрињава чињеница што је све већи број неидентификованих болесника који могу бити опасни по грађане.