Шта су нам донијеле демократске промјене 1997.

Изгледа да је у Каргановићевој књизи – Рушење Републике Српске, дошло до 'процедуралне грешке', могућој простој замјени теза; једне, који су стварали Српску – аутор је означио као издајнике и сараднике окупатора; друге, који нису ни учествовали у њеном стварању, а касније је и систематски уништавали, аутор је описао као спасиоце!?<а хреф="хттп://www.

Република Српска 11.03.2014 | 22:32 Изгледа да је у Каргановићевој књизи – Рушење Републике Српске, дошло до 'процедуралне грешке', могућој простој замјени теза; једне, који су стварали Српску – аутор је означио као издајнике и сараднике окупатора; друге, који нису ни учествовали у њеном стварању, а касније је и систематски уништавали, аутор је описао као спасиоце!?Иако је име и моје маленкости означено 'као допринос рушењу Републике Српске', нећу, немам жељу нити намјеру да улазим у јавну расправу, нити се сматрам квалификованим да доносим критички суд о литералној вриједности књиге. С друге стране, не могу се уздржати да јавно не изразим, макар мало, своје противљење, али и одобравање. Знам да и једно и друго, пред лицем будне јавности захтјева одговорност, систематичност, достојанство, самопоштовање и самопоуздање. Главни лик књиге, члан Антиних Реформских Снага и предратни посланик у Скупштини БиХ, у освит рата се прикључује првој Скупштини Српског народа. Страх од вјерског рата одводи га популарним авионом Кикаш у Београд, гдје ће почети да се 'сналази и преживљава' бавећи се приватним пословима. Љути је противник Радована Караџића. Долазећи само на засједање Скупштине РС, подржава План Контакт групе, 1994. Исте године, са својим политичким истомишљеницима формира клуб, „Група 7“; стварајући језгро своје будуће странке – СНСД; финансијски моћне политичке странке, која ће с кратким прекидима владати Српском до данашњих дана. Додик не губи везу са Сарајевом. Током рата, Додик одржава тајне контакте са опозицијом из ФБиХ. Крајем маја 1995., на првом таквом јавном састанку са потпредседником Савеза социјалдемократа (УБСД), Сејфудином Токићем у Перуђи, Италија, саставља документ; основу за заједничко дјеловање на нивоу БиХ. Била је то платформа која је постала темељ рада и дјеловања, на цијелој територији државе БиХ, већ утврђене Демократске Алтернативе. У Бањалуци, одмах након састанка у Перуђи, због "контакта са непријатељем", подигнута је кривична пријава против Додика. После потписивања Дејтонског споразума, Демократска Алтернатива добија додатни 'импулс' и маневарски простор. Додик и његове колеге из Демократске Алтернативе, формирају и Владу у сјени, на нивоу БиХ, стављајући се у жижу интересовања и привлачећи пажњу Запада - посебно САД. Уз несебичну помоћ Социјалистичке Интернационале, Додик оснива странку СНСД, 10. марта 1996. Штићеник Запада, од почетка ратних припрема и кроз цијели ток рата – ФБиХ, већ је годинама под контролом. Република Српска и њена ратна владајућа елита, Западу представљају проблем; не покоравају се лако. Запад налази спасоносно рјешење у подизању оптужница и смјени тада актуелног предсједника РС. Да попуни политички празан простор и 'покрене процесе са мртве тачке', Запад налази алтернативу у 'некорумпираним' политичарима Српске. Нешто због огорчења; нешто због немоћи државе да се избори против криминала који је заразио РС, током и после рата; нешто због уцјене и притиска Запада, због могуће оптужнице - потпредсједник РС, Биљана Плавшић, постаје одједном помирљива и кооперативна, преузимјући мјесто првог човјека Српске. Плавшићева дијели СДС. На помолу су биле 'демократске промјене' у Републици Српској. Образац 'промјена режима', по својој стратегији, тактици и структури организације, који ће у периоду 1996. године до данас диктирати промјене у Српској, може се неформално назвати и првом српском Обојеном револуцијом. У новембру 1996., Плавшићева издаје декрет о смјени генерала Младића и још 99 високих 'црвених' официра. Због отпора генерала, Плавшићева наређује специјалним јединицама МУП РС да блокирају касарне и зграде команде војске, укидајући им воду и струју. Те новостворене 'специјалне' јединице, једино се не усуђују да нападну ГШВРС. Радио Крајина је запечаћена, полицијске станице опкољене, ТВ сигнал преусмјерен... Протест команде ВРС не одлаже извршење; официри су морали 'добровољно' дати оставке до 28. новемба исте године. Почињући са хапшењем генерала Крсмановића и Ђукића, лов на оптужене политичке и војне личности се наставио све док и задњи оптуженик није ухапшен. У Лондону се потписује документ о економији 'слободног тржишта'; платформа иништења српске привреде. Догађаји који су се развијали у два паралелна и добро синхронизована правца, обиљежили су политичку 1997. годину у Српској. На првом колосјеку догађаја, била је демонтажа постојеће војне и цивилне структуре власти: масовно смјењивање функционера, окупација станица МУП-а, блокирање касарни, преузимање ТВ одашиљача; запосједање градова: Брчко, Бијељине, Добоја, Пала; слање лојалних полицијских група на обуку у НАТО базе... Нова власт прихвата ОХР-ов „Налог о приватизацији продаје“, са акцентом да постојећи Закон о приватизацији подјеле не одговара стварним потребама страних инвеститора. Такав модел ће се почети примјењивати 1998., и многи економски аналитичари га сматрају лопатом гробара Републике Српске. Исте године, на другом колосјеку догађаја, било је запаљиво опозиционо дјеловање Милорада Додика против постојеће власти СДС и свега што није за западне вриједности. „Република Српска није држава; Боље је бити ентитет у БиХ, него провинција у Србији; Република Српска је Република шумска; Караџић мора одговарати за злочине, мора се раскинути са Милошевићем...“, додворавајући се Западу, био је само дио политичког колорита предсједника СНСД. Биљана Плавшић распушта НСРС и расписује нове изборе. Уставни суд РС проглашава одлуку неуставном, али Вашингтон, Јејмс Рубин, потврђује Плавшићеву одлуку као безпоговорну. Ипак, најважнији датум, после дана потписивања Дејтонског споразума, многи узимају 18.01.1998.; довођење Додика на мјесто предсједника владе РС. Од тог датума, ништа више у РС није као некад. Наиме, тог дана, Плавшићева је, пошто су опозициони посланици напустили скупштинску салу, прогурала свог фаворита за предсједника владе РС, иако је Додик припадао странци која је држала само два мјеста у НСРС. Да не би било много гунђања и као безпоговорни гест подршке Додику, НАТО је послао своје снаге да опколе зграду МУП-а и остале стратешке објекте. У априли исте године, Запад 'намеће' свој суд за контролу медија. Престаје примјена старог Закона о ''масовној приватној својини', замјењујући га новим – Законом о приватизацији 'директне продаје', враћајући Републику Српску у вјековну прошлост... У међувремену, демобилисани борци су све више и више губили, не само борачка, него и сва друга људска права, без наде да ће икад бити боље. Без сумње, на начин како се до сада водила држава, сигурно ће, не само демобилисаним борцима, него и свима, само бити горе и горе. Пишући само о почетку 'демократских промјена' (1996-1998.) у РС, надам се да сам изнио довољно доказа у корист моје тврдње, да је у књизи уваженог Стефана Каргановића дошло до замјене теза; они који су стварали Републику Српску – демобилисани борци, проглашени су издајницима; а они други, за горе наведене 'заслуге' - Каргановић је описао као спасиоце Српске!? Извор:  фронтал.рс