Гордана се никад није одрекла оца Драже

Гордана Михаиловић, ћерка Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Краљеве војске у отаџбини, умрла је у уторак у 87.

Република Српска 26.02.2014 | 10:15 Гордана Михаиловић, ћерка Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Краљеве војске у отаџбини, умрла је у уторак у 87. години, у свом стану у Београду. Један од ретких људи са којима је до краја одржавала контакте био је новинар и публициста Милослав Самарџић. Према његовим речима, последњи пут су се чули телефоном два месеца пре но што ће умрети. - Последњи пут смо дуже разговарали летос, када ме је звала пошто је гледала неку ТВ емисију у којој је речено да је тело Драже Михаиловића раскомадано и бачено у јаму са кречом. Иначе се склањала од таквих вести, па се и сада јако узнемирила - сећа се Самарџић. Онда јој је дугогодишњи уредник крагујевачких „Погледа“ објаснио да то није тачно, да је екипа форензичара нашла на Ади, близу некадашњег затвора, само животињске кости. Државна комисија која је требало да открије околности смрти генерала Михаиловића и његов гроб никада није испитала другу могућу локацију - Лисичји поток. - Рекао сам јој да дубоко верујем да је њен отац сахрањен у Лисичјем потоку, у оквиру комплекса Белог двора, на падини испод цркве. Захвалила ми је што сам је умирио - наставља Самарџић, и каже да Гордана никад није била комуниста и да је у стану држала две велике очеве официрске слике. Партизани су је заробили 18. септембра 1944, код Ваљева, њу и брата Бранка са три четника, на челу са Мијалком Перишићем, чувеним четником из Косјерића. - Мијалко ми је причао како им је Гордана спасла живот и показао ми је и заједничку фотографију из тог доба, где она има бомбу, у случају да мора да се заштити. Када су их партизани заробили, Гордана и Бранко рекли су да су то само чобани који су им помагали. Тако су четницима сачували живе главе. Већ сутрадан је британска мисија у партизанском штабу пренела као главну вест да су заробљена деца Драже Михаиловића - прича Самарџић. Брат и сестра су на силу мобилисани и терали су их да се одрекну недостојног оца. „Политика“ је објавила текст где причају свашта о четницима, али нигде се децидно не одричу оца. Гордана је одведена на Сремски фронт као болничарка. Ту је рањена у ногу и пребачена у Смедерево, где су је лекари држали до краја рата и тако јој спасли живот. За време рата прошла је кроз два немачка логора и затвора, а после рата кроз још четири партизанска. Ухапшена је 1942. и пребачена у затвор Гестапоа, у Београду, одакле је са братом и мајком, али и осталом децом четничких официра, завршила у бањичком логору. Добила је упалу бубрега. Убрзо су пуштени, па их четници склањају. Међутим, недићевци их поново проналазе у септембру исте године у Кадина Луци, испод Равне горе. Мајку Јелицу шаљу на Бањицу, а децу пуштају. Пошто им је кућа у Брегалничкој 24 била опљачкана, сакрива их апотекар Трајковић, на Бежанијској коси. Када је и то скровиште „проваљено“, иду ка Косјерићу. После рата нова власт поново хапси Гордану пошто је устала у одбрану једног колеге студента, на Медицинском факултету. Пролази кроз Главњачу, па Забелу, одакле је шаљу на Голи оток, а одатле на Свети Гргур. - Дуго није могла да добије посао, па је радила као медицински техничар. Од специјализација за њу, као дечјег лекара, остала је најтежа грана - радиологија. Сећаћу се Гордане као изузетно пркосне жене - закључује Самарџић. После рата Михаиловићеви су остали без куће, па су живели у некој страћари на Звездари. Гордана је учила за испите у гробљанској капели. Увек је била здрава, само је пред крај изгубила снагу. Тешко је ходала због шипке у нози, коју су јој уградили после саобраћне незгоде - каже Самарџић.