Умрла кћерка Драже Михаиловића!

Ћерка вође четничког покрета Драгољуба Драже Михаиловића Гордана Михаиловић преминула је у 87.

Република Српска 25.02.2014 | 22:35 Ћерка вође четничког покрета Драгољуба Драже Михаиловића Гордана Михаиловић преминула је у 87. години у свом малом стану на осмом спрату солитера испод Ташмајдана у Београду. Овај фебруар 2014. године остаће упамћен по одласку велике мученице Гордане Михаиловић, ћерке ђенерала Драже. Израз “велика мученица“ у оваквим приликама обично звучи као фраза, али у овом случају, то су преблаге речи. Јер, Гордана је била ћерка ђенерала Драже. Због свог порекла робијала је у шест затвора и логора: у затвору Гестапоа у Улици краља Александра или у Главњачи, пре одвођења у логор на Бањици, под Немцима, и потом у Главњачи, Забели, на Голом отоку и Светом Гргуру под комунистима. О патњама на тим грозним местима није желела да прича. Оне се нису виделе ни на њеном лицу и у њеним речима, макар не на први поглед. До пре неколико година била је живахна, духовита, друштвена и свуда радо виђена, с тим што се то “свуда“ мора узети условно, јер је веома пажљиво бирала не само круг пријатеља, већ и с ким ће уопште разменити неку реч. Према речима аутора књига о Дражи и четничком покрету Милослава Самарџића, Гордана је била идеалан представник уништеног Београда. - Њен лик послужио ми је као инспирација за опис њене тетке, Дражине рођене сестре, која се, као и његова супруга, звала Јелица. И она је била веома образована и начитана. Била је једна од првих Српкиња архитеката. Имала је лепу кућу с баштом у Цвијићевој улици. Да ли због презимена мужа од ког се развела, Вречко или због сналажљивости, тек, до краја је измицала пажњи Немаца, иако је Дражи редовно слала детаљне обавештајне податке. У њу је он имао највише поверења и били су чврсто везани судбином деце остале без родитеља у најранијој младости. Комунисти су је убили одмах по уласку у престоницу. Кућу су конфисковали, а потом срушили и ту направили неку зграду. Живела је 49 година (1895.–1944.) – каже он. Он каже да му је за његову прву књигу о Дражи Гордана детаљно описала предратно доба, али о рату није желела да прича. - Ратне теме готово никад нисам покретао. Обично смо причали о предратном добу, о актуелној политици, о дечјим болестима – као дечји лекар, давала нам је низ корисних савета, највише о књигама. Сећала се Бранимира Ћосића, прерано преминулог од туберкулозе (1901–1934), чији роман “Покошено поље” је поново објављен тек 2005. Одушевљен открићем романа, упитах је тада да ли га је прочитала, заборављајући да ми је десетак година раније испричала приповест о писцу, као део своје породичне биографије, и да је роман прочитала још пре рата. Прецизније речено, причу о великом писцу сам памтио, али је нисам повезао с тим сјајним романом, који ми је тек тада дошао у руке – каже он. Гордана се, како тврди Самарџић, радо сећала Божић Бате и било јој је жао што се повукао пред Деда Мразом. Божић је за њу остао највећи празник и о њему нам је, док је могла, слала честитке, уз поклоне за децу, међу којима су били и по један златни крстић. - Имала је много рођака, јер је Дража имао три стрица. Деца су проводила летње распусте у кругу шире фамилије негде у Источној Србији, чини ми се у Зајечару. Али, проводила су мало времена с оцем, јер је због посла често био ван куће, па и ван Београда. У раном детињству Гордана се срамила пред оцем, док је узимао на крило, после дужих одсустава. Ни касније нису постали довољно блиски. За њу је Дража на првом месту био командант српске војске, а на другом отац. Мада је он формално био југословенски генерал и мада је она одрастала у време експанзије идеологије о троименом народу, не сећам се да је уопште помињала југословенство. Поред свог српског рода, највише је волела Русе, затим Румуне и Грке – каже он. - У млађим годинама имала је ауто, колико се сећам, фолксваген бубу. Са својом најбољом пријатељицом путовала је на море и уопште на разна места. Одушевљено је причала о путовању кроз Румунију седамдесетих година. Залутале су негде на Карпатима и покушавале да се објасне с чобанима. “Је ли вас било страх?“ – питао сам. “Ма какви!“ – одговорила је готово увређено. Ту природу, те сељаке, и румунски народ уопште, описивала је бираним речима. Тад ми је испричала како је као девојчица чула на радију или прочитала у новинама изјаву једног румунског званичника у Београду: “Румунија има само два пријатеља: Црно море и Србију“. А ја сам јој рекао да су Румуни једини суседни народ с којим Срби никад нису ратовали, као и да су 1941. само они одбили од Хитлера понуђени део српске земље. “Ето, видите!“ – била је њена узречица у таквим ситуацијама – завршава Самарџић.