Прије 150 година умро Вук С. Караџић

На данашњи дан, 7.

Република Српска 07.02.2014 | 08:30 На данашњи дан, 7. фебруара, пре тачно 150 година (1864.) у Бечу је умро српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, творац новог правописа и књижевног језика. Живот Вука Стефановића Караџића обележила је борба за реформу српског језика, сукоб са српском интелигенцијом, друговање с најугледнијим Европејцима и суочавање с породичном трагедијом. Полазећи од народне књижевности као основе и узора најзначајнија личност српске књижевности прве половине 19. века, ушла је у велику битку за народни језик и за “писанија” на народном језику. Захваљујући његовим реформама, у српски језик је уведен фонетски правопис, а славеносербски (у оно време језик образованих) био је потиснут. “Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати, не прелива се у други, не пропада” – говорио је овај српски великан рођен у Тршићу, 6. новембра 1787. у породици која се у првој половини 18. века доселила из старе Херцеговине, из племена Дробњаци. Пошто су деца у породици Караџић умирала, наденуто му је име Вук, да му вештице и духови не би наудили. Вук се описменио у родном селу код рођака трговца Јевте Савића Чотрића, потом у школи у Лозници, а онда и у манастиру Троноша. Пошто су га тамо терали да чува овце, уместо да учи, отац га враћа кући. Са деветнаест није успео да упише Карловачку гимназију, али је зато био ђак Доситејеве Велике школе. Убрзо је, међутим оболео, те је морао на лечење у Нови Сад, а онда и Пешту. Никада није успео да излечи болесну ногу. Од тог доба остао је хром. Током Првог српског устанка био је писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. После пропасти устанка 1813. и одласка у Беч почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском правопису. Убрзо је објавио прву збирку народних песама коју је назвао “Мала простонародна славено-сербска пјеснарица” (1814) и “Писменицу” (граматика), а 1818. “Српски рјечник”. У азбучној реформи он је довршио оно што су започели Сава Мркаљ и Лука Милованов и створио савремену српску азбуку засновану на фонолошком принципу “Пиши као што говориш”! Вук је непрестано истицао да правилно писати значи правилно мислити, и да хаос у језику одговара хаосу у мислима… Узрок таквог стања у књижевности он је налазио у отуђености писаца од народа. Зато је за њега враћање књижевности народном језику значило не само прихватање граматичких правила тог језика него, исто тако, њено враћање народу. Нарочито динамични били су његови односи с књазом Милошем Обреновићем који су прошли разне фазе (једно време му је било забрањено да штампа књиге у Србији). Са врхом српске цркве, међутим, посебно Карловачке митрополије био је у веома лошим односима. Наиме, Митрополит Стратимировић, човек ретке учености и културе, сматрао је да је његова језичка реформа примитивна и да одбацује читаву српску језичку и књижевну традицију, а његов превод Новог Завета оцењен је тада као скандалозан (пошто није познавао класичне језике, превод је рађен са немачког). Временом, Вук је стекао углед међу интелектуалцима Европе, чак и код таквих умова какви су били Гете или Ранке, а универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором. Године 1839, Вук је извршио још једну важну промену на штету свог домаћег говора; уместо ђеца, ђевојке неђељу, ћерати, и сл. почео је да пише дјеца, дјевојке недјељу, тјерати… Из писаног језика Вук је постепено изостављао и друге покрајинске особине. А таквих регионалних елемената у његовом језику, било је доста. Писао је на пример: живљети, пољева, салева, живити, желити. Вукове идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. када су изашле “Песме” Бранка Радичевића, писане “Вуковим језиком”, а Ђура Даничић је текстом “Рат за српски језик и правопис” доказивао оправданост Вукове реформе. Раздобље од Вукове појаве до победе његових идеја (1814-1847) донело је напредак у свим областима културе. Основане су нове школе, штампарије, прва учена друштва (“Матица српска” 1826, “Друштво српске словесности” 1841), позоришта. Тако, након краткотрајних покушаја у 18. веку политичка и књижевна периодика постаје сталан чинилац културног живота. Вук се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка спремио је огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад “Милош Обреновић књаз Сербији”. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део “Правитељствујушчи совјет сербски” у којем је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Међу најистакнутијим вођама Првог српског устанка које је описао нашли су се: Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим… Цела епоха српског романтизма – била је под његовим утицајем. Његови посмртни остаци пренети су из Беча у Београд 12. октобра 1897. и налазе се поред његовог великог пријатеља за живота – Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду. Интересантно је и мало познато да је сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. Вук Караџић именован за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда, као и да је био почасни грађанин Загреба. Иза себе је оставио ћерку Мину Караџић Вукомановић, велику љубав песника Бранка Радичевића. Са Бечлијком Аном Маријом Краус имао је 13-оро деце, од којих су нешто дуже поживели само Мина и Димитрије, који нису оставили потомство. Вуково дело сабрано је, у модерним издањима, у чак 39 томова.