Борба за “голи” опстанак самохраних родитеља

Република Српска 14.01.2014 | 13:59

У ситуацији када је многим грађанима тешко чланови овог удружења указују да већина њих нема запослење, баве се повременим хонорарним пословима, а текуће обавезе, прехрана, школовање и одгој дјеце траже свакодневне финансије. Чланови удружења самохраних родитеља “Понос” из Бањалуке су углавном жене и скоро у 90 одсто случајева суочене су са проблемом недобијања алиментације за дјецу која би им свакако олакшала тежак живот. Дијана Миљатовић, предсједница Удружења самохраних родитеља из Бањалуке истакла је да економска криза није заобишла скоро никога, а уобичајене проблеме самохраних родитеља и једнородитељских породица је само повећала. “Пошто је проценат незапослених међу самохраним родитељима и члановима једнородитељских породица алармантно висок, а економска криза је довела до тога да има све мање прилика за сталне, повремене и хонорарне послове за све, тај је проблем још израженији код наших чланова, јер су генерално непожељна радна снага, због страха послодаваца да ће често бити одсутни када су дјеца болесна, као и да неће бити 100% сконцентрисани на послу, због дуплог стреса са којим се морају свакодневно носити. Режије и свакодневне трошкове плаћају једва или никако. Ријетки су они којима ово није проблем, а већина има разне репрограме дугова или су на судовима због неправовременог плаћања рачуна”, рекла је Миљатовићева за БУКУ. Миљатовићева је објаснила да у Удружењу имају родитеље, углавном жене, који плаћају чак и туђе кредите, а неријетко кредит који је бивши супружник дигао на њихово име, па га је престао плаћати, а у исто вријеме не плаћа ни алиментацију. “Чланови Удружења се сналазе на разне начине. Неки раде више послова, неки преко судова покушавају остварити права своје дјеце на алиментацију, некима помаже породица, а када остану без свих опција, обрате се Удружењу, које онда њихов апел ставља на странице профила и групе Удружења на Фацебоок-у, у нади да ће се неко одазвати. У већини случајева се увијек неко јави, али се дешава да се не јави нико, што разумијемо, јер је економска криза захватила све слојеве и групе друштва”, рекла је она. Бањалучанка Маја Тодић Уличевић мајка је двоје дјеце и самохрани је родитељ већ четири године. “Радим хонорарно али моја примања нису довољна да мојој дјеци обезбиједим нормалан, просечан живот. Како у друштву немам никаквих повластица које би ми бар у некој мјери олакшале живот, а градска управа ме не води као посебну категорију, покушавам сама да се изборим за бољи животни стандард. То ми, међутим, све теже успијева. Члан сам Удружења самохраних родитеља Понос, чије чланице имају сличан проблем као и ја и суочене су питањима опстанка, прехране дјеце и како да без помоћи друштва од дјеце одгоје добре људе”, рекла је Тодић Уличевић за БУКУ. Напоменула је да немају права на социјалну помоћ и да нема њених родитеља, који јој с времена на вријеме, помажу, заиста не зна како би преживјела. “Поред тога што трпим на емотивном и друштвеном плану, још један од проблема са којим са суочавам као и остале чланице Удружења јесте алиментација. Изузев малог броја случајева, где се родитељи договоре око заједничког старања о детету, већина самохраних родитеља као и ја води судску бробу за добијање ових средстава. На основу ових података чињеница је да друштво треба више да се укључи у ријешавање ситуације у којој се налазе самохрани родитељи у нашој заједници”, каже Тодић Уличевићева. Она објашњава да би то било могуће неким разним субвенцијама за плаћање комуналија и да самохрани родитељи добију привилегију при конкусима за запошљавање, јер би им то много олакшало живот. “Живот самохраног родитеља је јако тежак, те овом приликом упућем апел надлежним институцијама да не затварају очи пред овим горућим проблемом наше заједнице већ да нам омогну да одгојимо ову дјецу у јаке и здраве људе који ће у будућности бити од користи друштву у којем живе”, каже она. Драгана Дардић из Хелсиншког парламента грађана Бањалука рекла је да је велики проблем када је у питању рјешавање проблема самохраних родитеља то што породични закон не познаје ову категорију и због тога га је потребно мијењати “Према подацима са којима располажемо, који су стари неке двије године, свега десет одсто разведених, углавном мајки, је редовно примало алиментацију од својих бивших супружника. Значи, имамо популацију од 90 одсто углавном жена које након развода иако имају законску пресуду о праву на алиментацију, али ју не примају, јер бивши супружници ту алиментацију не уплаћују или то раде врло нередовно”, рекла је Дардићева за БУКУ. Напоменула је да су они раније покренули иницијативу за оснивање алиментационог фонда који постоји у многим европским државамам преко којих би се исплаћивале алиментације. “Многе земље имају алименациони, фонд за дјецу или сличан под неким другим именом, а за њега је одговорна држава. Држава дијели алиментацију и онда она послије од несавјесног бившег супружника наплаћује новац. У таквим случајевима државне институције су на себе преузеле обавезу исплаћивања, али и наплаћивања алиментација. Држава тако не дозовољава да дијете или дјеца буду без примања, а код нас је све препуштено случају, док су самохрани родитељи препуштени сами себи”, истакла је Дардићева. Према информацијама са којима Хелсиншки парламент грађана Бањалука располаже тренутно нема довољно новца, воље и могућности у садашњој Влади РС да се такав фонд код нас оснује. Удружење самохраних родитеља Понос од маја прошле године има ново руководство, које у склопу својих могућности врши ревизију броја чланова. Дијана Миљатовић нам је рекла да према информацијама које су имали приликом примопредаје документације, Удружење је имало око 3000 чланова, од августа 2009. године до маја 2013. године, али нису били заведени под бројевима и нису имали чланске карте. “Сада смо увели чланске карте и сваки члан добија свој број, тако да се надамо да ћемо ускоро имати ажурирану листу, али није тако лако контактирати 3000 људи па овом приликом позивам старе чланове да се јаве у нашу канцеларију и преузму чланску карту и на тај начин на нам помогну да што брже обавимо ревизију, јер има доста промијењених или бројева који се више не користе, а не можемо провјеравати и адресе, јер немамо потребну логистику за то”. рекла је Миљатовићева. Објаснила је да када се Удружење оснивало, покривало је Бањалуку, Лакташе, Приједор, Љубију, Градишку, Србац, Дервенту, Кључ и многа друга ближа и даља мјеста, јер нису постајала друга удружења у РС. У међувремену су се њихове бивше подружнице регистровале као засебна удружења и они током ове ревизије покушавају утврдити тачан број чланова из подручја које покрива Бањалука, што није нимало лаган ни брзо одрадив задатак.