Ђурићи – прича са срећним крајем

Посљедњих два мјесеца прича о Гојку Ђурићу и његовом оцу Петру у жижи је јавности.

Република Српска 21.12.2013 | 20:22 Посљедњих два мјесеца прича о Гојку Ђурићу и његовом оцу Петру у жижи је јавности. Након неколико прилога који су емитовани на нашој ТВ, Ђурићи су постали звијезде ТВ екрана, не само у Републици Српској, него и у региону. Оно што радује, јесте чињеница да је прича уродила плодом. Ђурићи су уселили у своју нову кућу. До прије два мјесеца, ова сеоска калдрма за Ђуриће је била пут безнађа. Пут неизвјесности. Са зебњом су ишчекивали сваки нови дан. Под знаком питања било је Петрово здравље, исто тако и Гојково свако ново сутра. У трошном кућерку од свега неколико квадрата, без сигурног чак и једног оброка на дан, све је било “ако да Бог”... И... дао је. За непуна два мјесеца, бројне су акције које су покренули људи широм свијета. Уједињени са обје стране ријеке Дрине, чак и преко океана, у само једној жељи, само једном циљу и мисији – помоћи осмогодишњаку. Хуманошћу стотина људи доброг срца широм свијета, Гојко и његов отац Петар данас имају нови дом достојан човјека. “Нисам ни замислити могао да ћу дочекати ово. Нисам имао ни за хљеб, а данас имам све” прича Петар. Дуго прижељкивани сан, постао је стварност. Гојко ће имати своју собу. Чисту, пуну свјетлости, и топлине баш као што је и он сам. Сузе, бриге, дио су прошлости. Лијепо лице осмогодишњака сија пуним сјајем. “Имаћу собу. О томе сам увијек сањао. А у старој кући волио бих да направимо играоницу. Позвао бих сву дјецу из села”, каже Гојко. Особа која је све вријеме уз Гојка јесте његова тетка Рада, Петрова сестра. Она се старала о њему док је Петар био у болници. Она је, не ријетко, од оно мало новца што у надници заради, хранила брата и братића. Била је раме за плакање, хранитељ, подршка, и чини се, сада када имају, највише се радује њиховој срећи. “Помагала сам колико год сам могла. И даље ћу бити уз њих. Петар ових дана иде поново у Београд. Док се све то не среди са његовом ногом, ту сам за све што им будем требала. Пуно ми је срце што имају овакав дом”, кроз сузе прича тетка Рада. Сан о коме сањају многи, остао би недосањан, да није било људи доброг срца. У првом реду, мислимо на хумане људе, на стотине њих широм свијета који су несебично помогли. Затим , на компанију “М: Тел” који су омогућили изградњу куће за Ђуриће. “Размишљали смо као компанија, на који начин помоћи. Шта је то што можемо учинити, а да неће бити кратког даха. Изградња куће, свакако је најбоље рјешење”, истакао је Ђорђе Мишић из комапније “М:Тел”. Градоначелник Бијељине Мићо Мићић, захвалио се свима који су били дио ове приче. Много је људских прича као што је била и ова. Много оних, који немају уточиште под овим небеским сводом. Ипак, гледајући Ђуриће данас, радује чињеница што је макар једна породица мање, на листи оних којима све недостаје. (БН ТВ)