Људи су највећи капитал Бијељине

Раскршћа су од памтивека била идеална места за процват градова, а некако у последњих 20 година, откако су повучене државне границе, Бијељина се баш нашла на раскршћу.

Република Српска 20.12.2013 | 22:00 Раскршћа су од памтивека била идеална места за процват градова, а некако у последњих 20 година, откако су повучене државне границе, Бијељина се баш нашла на раскршћу. Својим идеалним положајем надомак Србије и путевима који преко ње воде ка Бањалуци, Тузли и Сарајеву на југу, овај семберска варошица стасала је у позамашан трговински центар. Десетине хиљада српских досељеника после рата натерале су градске власти да организују пријем дођоша, па су тако испарцелисане ливаде у насељима Ковиљуше, Дворови, Нова Јања, како би новопечени Семберци правили куће. Асфалтирани су путеви, доведена вода, струја и Бијељина је могла да се шири. Било је наравно и стихијског грађења, па данас 7.000 објеката треба да се легализује. Градоначелник у трећем мандату Мићо Мићић каже да у рату сви губе. Бијељина је добила људе који су њен највећи капитал и ресурс. - Они су донели своје знање, новац, предузетничке идеје, планове, развила се конкуренција и све је то покренуло Бијељину да се од варошице развије у перспективан град - објашњава Мићић. - Кроз њу је пролазила и данас пролази скоро сва роба из Србије ка Бањалуци и Сарајеву. Постала је трговинска раскрсница. Дошли су Срби из свих крајева, али не само у првом налету током рата и одмах после њега, већ се досељавају и последњих десет година. Чини ми се да се Илијаш највећим делом преселио у Бијељину, док су рецимо сви из Хаџића отишли у Братунац. Ипак, многи су се после из Братунца доселили овде. Један човек ми каже, „овде долазим да радим цело лето, па зашто бих у Братунцу правио кућу. Кад је ионако немам, боље да је овде саградим.“ Мићић објашњава да је овај град имао и организован пријем досељеника. Општина је у Ковиљушама поделила и 156 плацева породицама погинулих бораца. Бијељинци се углавном баве пољопривредом и трговином, нешто мало је у производњи, али се последњих година развија и туризам. - Човек је дошао из Вареша и направио етно-село „Станишићи“, које је постало бренд града. Прошле године га је посетило 700.000 туриста - каже Мићић. - Развија се и верски туризам, јер имамо шест манастира, мађу њима Тавну из 14. века. Све више људи долази организовано да их посети. Од пољопривреде се тешко живи, јер је мало тржиште, па људи производе пласирају само на кванташу и у три погона за прераду воћа и поврћа. Проблем су и границе и царине и мали је подстицај Владе у тој делатности. Овде је јогурт из Шапца јефтинији него што га наши млекари могу произвести. Ипак, производња хране остаје приоритет за овај крај. Како објашњава Предраг Јовић, пољопривредни инжењер, Бијељина се по статистици најбрже развија од свих других градова и највећи је произвођач хране у Босни и Херцеговини. Од 54.000 хектара обрадивих површина, 99 одсто се и обради. Највише, чак 80 одсто, јесу засади пшенице и кукуруза, а остало је поврће и воће. Највећи су повртари у БиХ. Углавном се производе паприка, парадајз, купус, карфиол, празилук, јабуке, шљиве, крушке. - Половина становника у Семберији се бави пољопривредом. Регистровано је 8.500 газдинстава - наводи Јовић. - Град је формирао Аграрни фонд у који је одвојио 1,2 милиона марака за подстицај повртлара, сточара и воћара. Сви који робу предају у прерађивачке фабрике добијају још десет одсто новца од уговорене цене. Исто је и кад проширују засаде или модернизују производњу, добију десет одсто од инвестиције. Од перспективне пољопривреде ипак се тешко живи. Произвођачи су у кредитима, гориво и ђубриво су скупи, а примера ради - купус јефтин. Од привредних делатности 80 одсто су трговачке фирме, а неколико тржних центара говори да размена робе и даље цвета. Географски положај је идеалан и град је, каже Јовић, потпуно окренут Србији. Према званичним подацима, Бијељина има 20.000 запослених у фирмама. У ту бројку не улазе запослени у пољопривреди. Око 14.000 је незапослених на бироу. Јовић каже да је толики број људи без посла био и пре рата. Нове, добре и велике куће у бијељинским насељима говоре да се, ипак, солидно живи. Миливоје Милошевић (76) је дошао из Тузле. Тамо је некад радио у „Коксари“, а сад је пензионер. Продао је стан у Лукавици и сазидао кућу у насељу Интер гај. - Жена и ја трошимо колико имамо, нама не треба пуно, па тако и деци помогнемо, јер не раде - каже нам Милошевић. - Видим да је доста младих у комшилуку незапослено и да се финансирају од родитељских пензија. Не знам од чега ће они живети кад ми сви помремо. ШИРИ СЕ КАНАЛИЗАЦИЈА До пре шест година Бијељина није имала ни метар канализације. Сада су цеви прошле кроз две трећине града, а подиже се и фабрика за прераду отпадних вода. - Изградња канализације кошта 41 милион евра. Из буџета Града одвојено је 11 милиона, 18 милиона евра добили смо донацију од холандске владе, шведске СИДА-е и Европске банке за обнову и развој, а 12 милиона евра смо се задужили код ЕБРД - објашњава градоначелник Мићић. - Кредит враћамо десет година, имамо грејс период од три године и камата је један одсто. Тај новац ће да враћа „Водовод“ од рачуна за воду и канализацију. Кубик воде је сада 1,17 марака, а до 2016. ће поскупети на 1,30 марака. Вода јесте мало скупа, али то је, према калкулацијама, неопходна цена како би се кредит вратио. НАРОД СЕ САЖИВЕО Учитељица Миленка Савић доселила се из Лукавице. Како није могла да нађе посао, отишла је за хлебом у Лопаре, где је девет година радила у школи. - Онда смо добили плац у Ковиљушама и вратили се да зидамо кућу - прича нам Миленка. - Тешко сам се запослила, али сад радим. Насеље је младо, доста је деце. Имамо гас, асфалт, канализацију, школу, недостају једино вртић и фискултурна сала. Народ се овде саживео, нема издвајања староседелаца и избеглица. Ко ради добро живи, остали се сналазе, најчешће нешто одраде за дневницу. Тешко ће се неко обогатити, али пристојно се живи. Близу смо града, а нисмо у граду, па људи себи у двориштима гаје и пилиће. ШВЕРЦ НА МАЛО Како је погранични град, у Бијељини је активна и сива зона. Тако се одређена количина робе, а нарочито стоке, прода „испод руке“. - Семе, ђубриво, пестициди су у Србији од 50 до 60 одсто јефтинији. Људи то користе па се навелико шверцује, јер је лако пренети преко границе - прича Предраг Јовић (на слици). - Џак кукуруза је овде 80 марака, а у Србији је дупло јефтинији. Градоначелник Мићо Мићић каже да нема превеликог шверца и то што се превезе у гепеку или чамцу није велики проблем. ЛОША ПРИВАТИЗАЦИЈА Градоначелник каже да је приватизација у Бијељини лоше одрађена и да од 20 таквих фирми раде само три. Људи су их куповали не због обнављања или наставка производње, већ ради грађевинског земљишта или продаје машина и имовине. Једна од добрих приватизација била је куповина прерађивачке индустрије „Сава“, која прави ајваре, киселе краставце и паприке, парадајз-сок, компоте... Годишње направе 6.000 тона готових производа. Чак 90 одсто своје робе извозе у Немачку. Кажу да је од свог ајвара на полицама немачких продавница половина „Савин“. Фирму је купио Милорад Крстић, „Немац“ пореклом из једног бијељинског села. У погону запошљава 120 радника, а у сезони 300.