Дуговања "у вријеме Тита" и данас

Све већа задуженост Србије и "еx-YУ" региона генерално, стигла је и до Тwиттера.

Република Српска 03.12.2013 | 22:08 Све већа задуженост Србије и "еx-YУ" региона генерално, стигла је и до Тwиттера. Корисници ове друштвене мреже згрожени су десетоструко већим дуговима које су републике некадашње СФРЈ успеле да самостално назидају. Републике накадашње Југославије успеле да за релативно кратко време самостално живота надувају спољње дугове десетак пута више него што су они били у време када се плаћала велика цена социјалног (социјалистичког) благостања покојне државе. Ствар је озбиљна, иако се на друштвеним мрежама барата погрешним подацима и о висини дуга и о томе коме се дугује. Наиме, у конкрентом случају не ради се о "дугу ММФ", како је наведено, већ о укупном спољњем дугу из тих држава. Сам дуг према ММФ-у ни у једној земљи није нека велика ставка, гледано према укупном дугу. С друге стране те паре ни не иду у буџет (за трошење) већ у девизне резерве земље (као гаранција плаћања спољњих дугова "ако загусти"). Спољњи дуг једне земље је дуг и државе (тј. Владе) и приватног сектора иностраним банкама и другим државама. То треба напоменути, јер за разлику од "социјалистичког" дуга из 1988. године, који је у крајњој инстанци више-мање сав државни, "демократски" дуг након 2000. је подељен отприлике на равне части између јавног (државног) и приватног сектора. Парадоксално, иако су подаци о дугу из 2010. године мало преувеличани, ситуација која се описује тиме није мање драматична. Чак и кад се не узме у обзир да поред спољњег постоји и не мали унутрашњи дуг, према домаћим банкама, предузећима (грађевинарима на пример) и другим институцијама (социјалним фондовима). Ако се за старт узму на Тwиттеру наведени подаци дуговања по републикама СФРЈ, које треба узети "са зрном соли" јер је тешко разграничити пословања братских република 1988. године, дуг се са тадашњих нешто преко 16 милијарди долара повећао за фантастичних 861 одсто. Наиме, до 2013. години државе еx-YУ су успеле да на свој конто спољњег дуга "наврте" цифру од 154,85 милијарди долара. Тај износ је много поузданији јер је због дугова према подацима са вебсајтова централних банака држава региона. У махнитом задуживању у последњих четврт века предњаче, и то је значајна чињеница, две чланице ЕУ са ових простора – Словенија и Хрватска. Дуг Словеније се повећао са 2,6 милијарди из 1998. на 53,8 милијарде дуга ове године (више од двадесет пута) а Хрватске са непуних 5 милијарди на више од 60 милијарди (13 пута). Бројке у случају Србије изгледају нешто повољније. "Социјалистички" дуг од 5,5 милијарди долара је порастао "само" шест пута, на овогодишњих 33,5 милијарди долара. Задужење је, нажалост, мање не зато што што се у Србији Влада и привредници понашају обазривије и раде ефикасније. Већ из објективних разлога. Треба имати у виду два фактора - Србија је деведесетих била под санкцијама, па није могла да се задужује, а после 2000. је имала и велики отпис дугова Лондонском клубу. Од дуга је много болније питање шта је са огромним парама учињено. Ништа у корист целе нације, рекло би се. У Србији нити има савремених аутопутева као у Хрватској, нити су све куће обновљене и подигнуте бар за спрат, нити се возе нови аутомобили (као у Словенији), нити је рецимо школство и здравствена услуга на пристојном нивоу (као у ЕУ). Као доказ регионалног бацања у бунар пара које су са повеликим каматама стизале из иностранства, уместо у приврдни раст и стандарда становничтва, следе подаци о развоју тих држава и друштава које је дала Светска банка. Гледајући бруто национални доходак по глави становника, и то по реалистичњијој методи поређења куповне моћи (тзв ППП), види се да је у периоду 2000-2012. БДП у региону просечно порастао тек 86 одсто, а дуг је увећан за стотине милијарди долара. Најзадуженије Словенија и Хрватска поправиле су економију тек за 56 до 88 одсто. У Србији је у исто време привредни раст и стандард становништа"скочио у небо" али само статистички. Са растом од 100 одсто на грађанина Србије дође 11.544 долара БДП-а "по глави", што је тек половина хрватског и готово па трећина словеначког. "Очигледно је да узимање кредита није било у функцији ефикасног улагања који би као резултат имало привредни раст. Трошило се на све и свашта, а највише на очување неефикасне друштвене и државне привреде, социјалног мира и исплаћивања плата гломазног и једнако неефикасног државног апарата", каже за МОНДО Милан Ковачевић, саветник за страна улагања. А нова задужења нас тек чекају.