Сутра у Србији државни празник

У Жељезничком  вагону у Компијењу, код Париза, 11.

Република Српска 10.11.2013 | 14:20 У Жељезничком  вагону у Компијењу, код Париза, 11. новембра 1918. Њемачка је капитулирала и потписала примирје са силама Антанте. На Западу се од 1919. овај датум обиљежава као "Дан сјећања", а Србија га од прошле године слави као државни празник "Дан примирја".Српска застава враћена је међу побједничке у железнички вагон у Компијењу тек 2009. јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а нарочито не комунистичка застава с петокраком, пошто су побједници у Великом рату били Срби. Међутим, показало се да је и мир био погубан за Србију која је у тадашњем ратном вихору изгубила око 26 одсто становништва. Изгубила је половину радно способних мушкараца, а од 707.000 мобилисаних војника вратило око 160.000. Од тифуса који је харао обољело је око милион становника и највећи број је умро. Посљедњим погинулим војником у Великом рату на Западу се сматра канадски редов Џорџ Лоренс Прајс, кога је немачки снајпериста устријелио два минута прије опште обуставе ватре. Али жртве међу српским војницима падале су и послије 11. новембра упркос потписаном примирју. Наиме, Мађарска је водила рат још два дана покушавајући да окупира Војводину и Барању. Српски 45-дневни јуриш од Солунског фронта до Београда се наставио јер су народна вијећа са бивших аустроугарских територија очајнички позивала у помоћ. Самопрокламована држава Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, коју су прогласили дојучерашњи поборници рата против Србије, страховала је од окупације од стране Италије која је сматрала да има право и на Црну Гору. Српски војници су спријечили окупацију, али су наставили да гину од "братске" ватре. Бивши аустроугарски домобрани у Хрватској организовали су паравојне "страже" под контролом политичара, прије свега Стјепана Радића, који су захтијевали самосталну државу на територијама западно од Дрине под контролом Загреба. Српске жртве пале у времену "општег примирја" остале су у сенци историографије, у обе Југославије. Разочарање у победу и илузију југословенства први су показали српски војници, али су брзо уклоњени с јавне сцене, укључујући и војводу Живојина Мишића. "Србија данас има много добрих разлога да обиљежава Дан примирја, јер је била савезница, побједница, која је прва нападнута, над чијим су становништвом направљени до тада невиђени масовни злочини, и која је сразмерно својој снази допринијела коначној победи у Првом свјетском рату. Међутим, поражавајуће југословенско искуство Срба и Србије и актуелни тренутак многима дају за право да се запитају зашто смо толико и тако гинули и зашто смо државност једне побједнице у Великом рату, која је могла да редефинише и своје границе и свој положај на развалинама Аустро-Угарског царства на крају рата 1918. олако и на брзину жртвовали зарад југословенске идеје и заједничке државе", каже проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју. Процјене тадашњег политичког врха Србије биле су да вриједи поднијети ове жртве зарад стварања заједничке државе. Међутим, ову тезу опасано су поткопали захтеви за самосталност Хрватске још прије 11. новембра. Представници сампороглашене државе СХС из Загреба траже признање од Антанте и равноправност у преговорима са Србијом. Анте Трумбић из Југославенског вијећа, које је признавала само Пашићева влада, шаље телеграм председнику САД Вилсону и тражи да амерички војници уђу на територију Хрватске, да је не би "окупирала" српска војска. "Из рата и страдања Срби су улетјели у заједничку државу, коју је лакше било замишљати него остварити. На њено стварање и вишедеценијско искуство дјеловали су многи фактори, видљиви и невидљиви, а посебно укрштени интереси великих сила, које смо понекад олако узимали или за пријатеље или за савезнике", каже проф. др Павловић. Ипак, он наглашава да је овакво размишљање примјерено садашњем тренутку и да су се ствари другачије сагледавале на почетку Великог рата када је дефинисан ратни циљ Србије - борба за ослобођење и уједињење, као и 1918. када су створени услови за остварење тог циља. "Србија је тада имала, у сложеној дипломатској игри, могућности да буде независна земља са признатим границама из 1912-1913. и са неизвесним надама да ће њени територијални и други захтеви бити узети у обзир. Други избор је био створити нову реалност на терену, о којој ће се касније преговарати. Нова реалност била је прећи на територију Аустро-Угарског царства које је било у распаду и удовољити тежњама народа који су у том тренутку имали снажне осјећаје заједништва и солидарности са Србијом", каже др Павловић. Рушења четири царства на крају Великог рата, и настанак нових држава, омогућило је и стварање нове југословенске заједнице, а начелно, сви војни и политички фактори побједника били су сложни да је добро створити велику и снажну државу Јужних Словена, која би представљала респектабилни фактор на Балкану и Европи. "Но, таквој идеји и пракси било је закулисних и других противљења. Посебно Велике Британије. Сам Черчил је и у мемоарима записао да је "највећа трагедија била потпуно комадање Аустро-Угарског царства Сенжерменским и Тријанонским споразумом..." Колико су Британија и њени империјални интереси и уопште њен империјални поглед, посебно на Балкан, допринели даљем развоју догађаја остаје питање за расправу", каже проф. др Павловић. "Одјеци пропаганде питања "кривице" како за настанак југословенске државе тако и за избијање Великог рата је крајње неодређено, тешко га је персонализовати на једну личност, рецимо регента Александра, или Пашића или Гаврила Принципа у другом случају", сматра проф. др Момчило Павловић. "Данашње креативно тумачење и вредновање, иако легитимно, неће битно допринијети бољем разумијевању догађаја с почетка вијека. Наметање Србији и Србима кривице за Први светски рат више је одраз политичке и ратне пропаганде против Срба из деведесетих година, него нова сазнања и нове чињенице везане за почетак Великог рата", каже проф. др Павловић. Он потврђује чињеницу да је из сваке Југославије Србија излазила са све мање територија, а сразмерно и становништва, од оних које је имала 1914. године. "Обје југословенске државе, и прва и друга, да их тако назовемо, и краљева и Титова, направљене су послије великих свјетских ратова и прекомпоновања мапа и прерасподела моћи и утицаја, на брзину, без велике дебате макар и у парламентима, на крилима побједоносних осјећаја. Српство и српски интерес је замијењен или утопљен у југословенски, без посебног дефинисања сопственог интереса и сопствених граница", каже проф. др Павловић. Србија, која је у овоме рату дала 1,5 милион жртава за ослобођење и уједињење своје једнокрвне браће преко Дунава, Саве и Дрине, не може ни у ком случају дозволити да се на њеним границама формира нека нова држава која би у свој састав узела све њене сународнике и да, послије четворогодишњих мука и потпуног пораза непријатеља, остане у позадини и све плодове добивене победе препусти другоме, који је у рату учествовао на непријатељској страни!", рекао је 13. новембра 1918. у Загребу делегат Врховне команде српске војске пуковник Душан Симовић. Међутим, на командна места дошли су њихови дојучерашњи непријатељи. У активну службу у војсци Краљевине СХС примљено је 2.590 бивших аустроугарских официра, међу које нису убројани "причувни часници". У априлу 1941. у Павелићеву војску је прешао 31 хрватски генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 245 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске.