Додик опијен буџетским парама-опозиција уморна и блиједа

Милорад Додик је најусамљенији човјек на свијету.

Република Српска 30.10.2013 | 23:30 Милорад Додик је најусамљенији човјек на свијету. Немилосрдно, бахато и безочно газио је све норме, везе, политичка пријатељства, добре/коректне/подношљиве односе у протеклих осам година, како би остварио личне материјалне интересе, притом заборављајући да је врло тешко, практично немогуће, да исте сам очува. Опијен подршком купљеном буџетским парама, снажно подвученом примитивним обрачунима са неистомишљеницима, (који се популарно квалификују као популизам), блиндираном исфабрикованим национализмом "по мјери и потреби личних економских пројеката", обојеном "храбрим" увредама и понижењима западног свијета..., Додик је прешао дуг пут од регионалног лидера, што је био у једном тренутку славе, до регионалног Гордијевог чвора, који снажно притишће гркљан свих који одлучују о овим просторима. И то у толикој мјери да увелико кркљају. Пара је нестало, национализмом се шерпе не могу напунити; у тој ситуацији све је мање оних којима је примитивизам, примитивизам и само примитивизам, набијен лажима, опсјенама, обманама..., симпатичан као политички пројекат који води у будућност. Тешке магле стероидима набилдане славе су пале, Додик је сам на ледини, а на хоризонту нигдје никог бар лијепу ријеч да каже/донесе. Вашингтон, Брисел, Лондон, Париз, Берлин... дестинације су у којима он више није пожељан ни као туриста; Москва му је много даље него што је била прије пола године, хладнија неупоредиво; Београд је негдје иза Токија, иза хоризонта, иза било какве могућности успостављања "редовне линије". Додик је остао без иког свог и на Истоку и на Западу. И налази се између Пакла и наковња. Ништа боље ситуација по њега није ни у БиХ: сарајевски политички круг (све боје и дезени) у њему већ одавно види непријатеља, мостарске лиске га немилице троше као борбеног овна хрватских националних и економских интереса. У Републици Српској још му је и горе. Ником не вјерује, нити може вјеровати. Коалициони партнери већ увелико примјењују филозофију да су у политици једино вјечни интереси, док страначке кадрове дијели на оне који би одмах мијењали његову главу за аболицију и на оне који би то учинили тек поподне. Како да вјерује Небојши Радмановићу и Игору Радојичићу, који стрпљиво чекају да "силе Истока, Запада и Београда" Додику предложе да заврши политичку каријеру прије следећих општих избора и преузму странку. Заузврат ће имати обећање да "неће бити диран". До даљњег. Исто обећање имао је и Иво Санадер, чије реметиначко искуство ће присилити Додика да одбије такву понуду, уколико до ње дође. Па шта му Бог да! На кога Додик уопште може да рачуна? На Славка Митровића, политичког мрачњака који сопствене фрустрације реализује кроз сулуде "политичке пројекте", што су Додика и довели ту гдје јесте (а нигдје је); на тајкунску елиту коју чине Миле Радишић, Будо Станковић, Слободан Станковић, Борко Ђурић и Миленко Чичић; на полуписменог Перу Симића, медијског бастарда, чији Цуррицулум Витае красе сахране његових бивших шефова Радована Караџића и Биљане Плавшић. Премало. Ништа. Додик је потпуно сам. Парадокс је у следећем: тај и такав Додик, остављен од свих, и даље је фаворит на следећим изборима, уколико не буде никаквог "мијешања са стране". Без обзира на бесконачну усамљеност, Додик још увијек посједује реалну политичку снагу унутар овог ентитета, а снажан мотивациони фактор му је чињеница да су следећи избори за њега и буквално бити или не бити, односно какав такав политички живот или извјесна политичка смрт. (Исто важи и за СНСД). Зато Додик и јесте кренуо у дугу и исцрплујућу кампању већ почетком септембра. Многи сматрају прерано, стручњаци тврде баш на вријеме. Додикове шансе појачава и дјеловање опозиције по принципу ракове дјеце. Младен Босић је на тренутак изишао из ормара и демонстрирао да се може равноправно супротставити Додику, али се из само њему знаног разлога поново затворио у шифоњер, залупивши врата за собом, како би снатрио ко зна о чему. СДС је, (нико озбиљан појма нема зашто), убијеђен да ће преузети власт након следећих избора. Сви реални показатељи указују да са оваквим понашањем и дјеловањем неће достићи тај циљ. Агорафобија је њихов начин дјеловања. Ни СДС нема пријатеље. Јер их и не жели, водећи се катастрофалном квазиелитистичком политичком максимом - нема ко други доћи осим нас. Што је у принципу тачно, али је сасвим реално да ови умјесто којих би СДС дошао остану на својим позицијама. Између осталог захваљујући и СДС-у који није био способан/вољан/расположен да у два мјесеца, колико кампања траје, сазове бар један састанак опозиционих странака и представе се грађанима као блок. Пропуштено вријеме прије тога бесмислено је и помињати. Уз то СДС не нуди ништа, никакву визију/платформу/законски сет/пројекат/кифлу; једино нуде себе као замјену за постојеће, а и то чине прилично безвољно и млитаво. Немају појма какви су им рејтинзи, док понекад не добаве истраживања из СНСД-а, које та странка врло озбиљно ради сваког мјесеца и поставља кампању према њему. Не пада им на памет да то сами учине, да се провјере, да сазнају шта је то што грађане жуља, што им смета, што их излуђује. Али зато упорно, самоубилачки, граде мали Босићев култ личности, копирајући најгоре од оних против којих се наводно боре. СДС дјелује као странка довољна сама себи, коју води самопроглашена елита, што погрешно сматра да им власт сама треба пасти у крило и да ништа не требају учинити изван страначког круга, у којем играју своје мале ником занимљиве игрице. Шта ће им власт ако су довољни сами себи?! Перманентно самозадовољавање свакако није пут који ће их довести до ње. У ПДП-у је ситуација још и гора. Појма немају колико им унутарстраначких ратова букти на терену, још мање шта би са овим ентитетом. Њихов исфорсирани борбени ован, којим су кренули у јуриш на зидине власти, именом Славко Вучуревић, показао се као катастрофалан политички пројекат, јер се самозапалио и сагорио грану на којој сједи. Не знајући шта ће са собом, са политиком, са странком, са Требињем... Бикови из Памплоне имају прецизнији пут од њега. НДП се бори/грчи, расте им рејтинг, али неће нарасти до мјере која ће одлучити, нити им пружа прилику да позову опозицију на удруживање, договоре око пројеката и људских ресурса, зато што би то увриједило СДС. Који сматрају да је то њихово право, иако им не пада на памет да га искористе; Зато што би позлиједили ПДП, који у НДП-у виде већу опасност него у свим странкама Режима заједно. То није политика, чак ни цинизам; то је безнађе. Додик јесте између Пакла и наковња, али је опозиција између Шифоњера и зида. Питање за крај: Може ли се очекивати кампања без икаквог мијешања са стране? У одговору се налази и рјешење избора. хттпс://слободанвасковиц.блогспот.цом/2013/10/додик-измеу-пакла-и-наковња-опозиција_29.хтмл