Гроб Павла Вуисића нико није посјетио!

Култни глумац био је велики боем, неостварени новинар и правник, није волео да даје интервјуе, али је обожавао реку, бродове, децу и своју жену Мирјану.

Република Српска 01.10.2013 | 20:59 Култни глумац био је велики боем, неостварени новинар и правник, није волео да даје интервјуе, али је обожавао реку, бродове, децу и своју жену Мирјану. Није желео никог на сахрани, а на његовом гробу ни данас нема крста. Пре двадесет и пет година, на данашњи дан, преминуо је Павле Вуисић, један од највећих глумаца који је живео на простору бивше СФРЈ. Вечни боем, вољен свуда где се појављивао, а волео је само своју Сули – Мирјану Вуисић, с којом је провео пуне 32 године у браку. Евоцирање успомена на детаље из његове свакодневице ни данас никог не оставља равнодушним, иако је, како се Телеграф уверио на лицу места, његов гроб данас, на годишњицу смрти, није нико посетио. На Новом гробљу, у “Алеји великана” налази се велики споменик од белог мермера. На том месту је породична гробница Вуисића у којој почива чувени Паја. Како смо се уверили, велики бели гроб на парцели 78 нико није обишао, нема запаљених свећа, као ни венаца, ни цвећа, а из саксија расте коров. Занимљиво је и то да гроб с потписом каменорезачке куће “Тепавац” нема на себи урезан крст, али су зато ту имена с годинама смрти других Вуисића – Душана, Мирјане, Радмиле и Добриле. Р. М. (36), радник гробља, тврди за Телеграф да на мермерну столицу постављену испред вечне куће чувеног глумачког боема ретко ко седне. - Одавно нико није био, дође понеко, запали свећу, али не знам да ли су то чланови породице или његови поштоваоци. Вуисић је презирао интервјуе, а када је Удружење филмских глумаца одлучило да му да највећу филмску награду глумаца Србије “Славицу”, написао је: “Чуо сам од много поштоване и цењене секретарице Снешке да сам кандидован од Удружења за још некакву награду, па пошто сви знају да за никаквим наградама не жудим, молим да из ове кандидатуре будем искључен. Београд, 30.06.1986. С поштовањем Павле Вуисић, ср.” Колико његова природа није марила за публицитет и признања говори и његов телеграм РТС-у: “Не могу снимати Новогодишњи програм. Стоп. Не зовите ме. Стоп. Од сутра сам у Грчкој. А управо, да ви речем, дојадило ми је више да се керебечим.” Ко зна како би данас изгледао српски филм да се почетком педесетих година протеклог века није појавио легендарни Паја. Десетог јула 1926, када је великан нашег глумишта дошао на свет, нико није ни помислио да је рођен уметник који ће променити дотадашњи тренд оживљавања ликова пред камерама и на потпуно другачији, комичан и ироничан начин освајати гледаоце. Упркос чињеници да није био школован глумац и да је својевремено маштао о томе да постане правник, један од највећих филмских уметника Србије током свог глумачког века одиграо је више од сто улога на којима су му тада завидели, а ситуација није другачија ни данас. Међутим, и поред свог талента, ретко је добијао главне роле. Једни су заступници тезе да их није заслуживао, а други су пак тврдили да их сам Павле никако није желео. Легенда каже да је Павле умео да одбије и најбољу понуду за филм како би остао на својој барци и уживао поред Саве или би одлазио у своје омиљене кафане којима је свакодневно изнова налазио нове замерке. - Волео је друштво, кафану, реку, да се увек нешто догађа. Ујутро никад није знао где ће завршити и куда ће га ветар тог дана однети. Једино је знао куда ће кад је имао снимања, а то му је тешко падало. Волео је да зида и гради, имао је смисла за детаље, знао је за цаке. Волео је бродове, Аду Циганлију. Имао је сплав и чамце, ни сама не знам колико их је променио, продао или поклонио. Више чамаца поклони него што прода, а онда направи дуге, и тако укруг. Говорио је оно што је мислио. Стварно није имао обзира ни према коме. Интересантно је, међутим, што никад није хтео да иде у иностранство. Многи су му нудили посао у копродукцијама, није хтео ни да чује. И ја сам га молила да идемо у Енглеску. Наравно, безуспешно. Режим је њега, напротив, волео. Био је пожељан у сваком филму, добио много награда, чак су хтели да му дају и Авнојеву, али је од тога бежао. На крају је сео и написао да не жели ту награду. Кад је добио Славицу, данашњу награду Павле Вуисић која се традиционално додељује на фестивалу у Нишу, није хтео да је узме. Код Тита је био само једном, после премијере филма “Битка на Неретви”  – испричала је глумчева супруга Мирјана присећајући се колико је и сама избегавала пројекте на којима би као филмски радник радила с њим. Нико ко га се сећа не каже да је био лош, већ просто није волео да глуми и ту професију је сматрао крајње неважном и небитном. Никада није изговарао текст како је написан, није прихватао своје материјално учешће у филму, непрофесионалност, губљење времена. Свој је рад одмах наплаћивао. Био је глумац најширег дијапазона и без одређеног фаха, који је могао подједнако сугестивно да игра све што одговара његовој робусној и питомој природи. Иако у својој близини није волео велику децу ни непознате људе, малишане је обожавао. Они који га познају често говоре да је сатима, нетремице умео да посматра бебе, а онда да им препричава сваки њихов покрет. Онолика громада у тренутку би се трансформисала у најмање и најнежније маче чим би се приближио оним најмлађима. Мада се тачно знало где је његово место у кафани, које пиће пије и у ком временском периоду жели с неким да разговара, деци је дозвољавао да му свашта раде. Чупали су му бркове, вукли га за обрве и образе, а он се на све то само слатко смејао. Чим би мало поодрасла, нису смела да му прилазе ни на метар ако није добре воље, а шта би се десило кад би поставили неодговарајуће питање, то нико није желео ни да замисли, а не да сазна. Оно што је сигурно јесте да је до смрти жалио што није успео да постане родитељ. У лето 1988. откривено је да је оболео од карцинома с којим се борио свега три месеца, а издахнуо је у шездесет другој години. Били су то месеци када му нико и ништа није одговарало. Престао је да одлази у кафане и умро у самоћи. Његова последња жеља била је испоштована, па му нико од колега није присуствовао сахрани. Отишао је у тишини. Без помпе. Оставио је дубок траг у филмској уметности у којој је био маестралан, а коју је подједнако маестрално презирао. БИОГРАФИЈА ПАВЛА ВУИСИЋА Павле Вуисић рођен је 10. јуна 1926. у Београду, где је остао да живи све до своје смрти – 1. октобра 1988. Детињство и ране дане провео је на улицама међуратног Београда који се таман опорављао од једног и припремао за Други светски рат. Међутим, овом тада дечаку то није представљао проблем, јер је још од најранијих дана хватао маглу и тражио погодну екипу с којом би могао да направи какву квалитетну штету о којој би комшије дуго и нашироко причале. Студирао је права која никада није завршио, али је био веома паметан и интелигентан човек. Читао је све што би му дошло под руку, од етикета на боцама, па до најтеже литературе чији би и назив мало ко умео да разуме. Осим тога, на свакојаким папирним паклама од цигарета и на крају у свескама, записивао је своје мисли и песме. Све до раних педесетих година огледао се у новинарству, радио је на Радио Београду, а непуну сезону глумио је и у Панчевачком позоришту. Неколико пута је безуспешно покушавао да се упише на Академију за позоришну уметност. Баш у том периоду, 1950. године, статирао је у филму “Чудотворни мач”. Филмску каријеру отпочео је 1955. епизодном улогом у “Шолаји”,  а убрзо затим добио је и главну ролу у “Три корака у празно”, за коју је награђен Златном плакетом Арена на фестивалу у Пули. Један од ретких истакнутих филмских глумаца који ништа не дугују позоришту, током читаве каријере изузетном једноставношћу живљења и глумљења сврстао се у сам врх европске филмске глумачке елите. Уважени критичари тога доба истицали су да се чинило као да уопште не глуми, да је увек исти, али да је сваку емоцију и мимику његовог лица било немогуће поновити. Упоређивали су га са Жаном Габеном, Орсоном Велсом и многим другим славним глумцима. Управо је Орсон Велс за Павла рекао да је већи глумац и од њега самог, да му завиди и да је он вулкан глуме. Од њега је на поклон добио шубару коју је славни холивудски глумац носио на снимању “Битке на Неретви”. Док је био у Југославији, Велс је редовно ишао у Кинотеку и гледао Павлове филмове. Сви су веровали да је био онај калибар глумца који би ма где да се родио или појавио, сигурно направио велику и блиставу каријеру, али њега то није занимало.