Путин (не)ће да ратује због Сирије?

Недавни долазак руских бродова у Средоземље у близини сиријске обале неупућени су у хору са квази-војним аналитичарима протумачили као припрему Кремља за рат иако је руски министар спољних послова последњих месеци неколико пута сасвим јасно поновио да његова земља жели мирно решење сиријског проблема.

Република Српска 30.09.2013 | 08:07 Недавни долазак руских бродова у Средоземље у близини сиријске обале неупућени су у хору са квази-војним аналитичарима протумачили као припрему Кремља за рат иако је руски министар спољних послова последњих месеци неколико пута сасвим јасно поновио да његова земља жели мирно решење сиријског проблема. Сергеј Лавров је био максимално отворен када је казао да Русија неће ратовати са САД због Башара Асада. То се види и по саставу руских бродова чије је присуство заправо више упозорење побуњеницима да ће, ако затреба, штити своју базу Тартус у Сирији, где руски бродови узимају воду и гориво и поправљају ситне кварове. Придошли руски бродови би исто тако могли, ако затреба, да брзо евакуишу грађане Русије. Из бројних коментара који су уследили било је видљиво да није мало оних који су разочарани што Русија напокон не уђе у коначни обрачун са „светским жандармом“. Због тога су ти исти постављали питање: па за кога би Русија уопште ратовала осим за заштиту своје земље? Одговор на то питање се већ зна јер је председник Путин објашњавао да Русија неће оставити у невољи своје најближе савезнике. Међу њима ипак није Сирија. На последњем самиту Г-20 који је одржан у Санкт Петербугу Путину је било постављено питање да ли би Русија помагала Сирију у случају војне агресије. Путин је позитивно одговорио додавши да Русија и сада помаже Дамаску испоручујући му оружје а сарађује и у економској сфери. Међутим, продаја оружја је једно а директно војничко укључивање у ратне операције је нешто сасвим друго. Најближи и најважнији руски савезник је Белорусија са којом граде савезну државу. Иако постоји само теоријска могућност да Запад насрне на Белорусију, Русија би, у том случају, своје белоруске савезнике и суседе бранила свим средствима. Путин би сигурно ратовао да заштити Белорусију и због још једне ствари - њен прелазак на страну НАТО значио би да се тај војни блок приближио Москви на нешто мање од 400 километара. На тек завршеним маневрима „Запад-2013“ на којима је учествовало 12.000 руских и белоруских војника, један од сценарија је био и заштита од спољнег агресора. Сценарио је следећи: у Белорусију су ушли терористичке групе које наступају по сценарију већ виђених догађаја у Либији и Сирији. У тек завршеним маневрима, око 500 војника познате и хваљене руске Таманске дивизије форсираним маршом стигло је на западне границе Белорусије не би ли се супротставило убаченим „терористима“. У делу вежби су се укључили и руски тактички комплекси „Искандер“ и „Тачка“ као и вишецевни бацачи „Смерч“ и „Ураган“. А тридесетак пловила руске морнарице је у Баренцовом и Карском мору тражило непријатељске подморнице и штитило обалу од непријатељског десанта. На маневрима „Запад-2013“ су учествовали и војници земаља Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ). Договор о колективној безбедности је потписан 15. маја 1992. а десет година касније је формирана и организација у коју улази шест држава - Русија, Белорусија, Казахстан, Киргизија, Таџикистан и Јерменија. Главни орган је савет у коме су председници држава. Једном годишње се обавезно одржавају заједничке војне вежбе. Кад је формиран ОДКБ многи су ту организацију назвали „источни НАТО“. Међутим, планови су се споро реализовали јер је главни терет пао на Русију пошто су Таџикистан и Киргистан имали више воље него пара. Исто тако, међу чланицама постоје и разлике у односу према неким земљама. У случају да зарате Азербејџан и Јерменија, руководство у Јеревану не би могло да очекује војну помоћ од Киргизије, Казахстана и Таџикистана. Са друге стране, Русија има добре односе са Бакууом и Јереваном а осим тога у Јерменији има велику војну базу у којој су осим авиона и тенкова и системи С-300. Осим држава са којима је Москва у војном савезу, постоје и оне са којима Русија има повлашћене економске односе, а у њих спада и Србија. Договор о стратешкој сарадњи који су у Сочију потписали Путин и Николић не подразумева да би у случају неког евентуалног сукоба на Балкану, Русија кренула у заштиту своје „јужне браће“. Ове јесени би у Србију требало да стигне руски министар одбране Сергеј Шојгу и тада је могуће потписивање договора о војној сарадњи. Колико ће он бити широк, тек ће се видети. У Москви знају да је задатак број један руководства у Београду улазак у ЕУ, а садашње, баш као и бивше руководство Србије, се заклиње да ће наша земља бити изван било каквих војних блокова. ЛИБИЈСКЕ ПОРУКЕ - Захваљујући томе што се супротставља агресивној политици САД многи све више симпатија показују за Русију. Додуше, Кина је и даље опрезна, иако се слаже са Русијом. Американци и њихови савезници и даље наступају као „светски жандарми“ и кажњавају руководство оних земаља које им се супротстављају. После либијске драме у Русији су извукли поуке - каже генерал-пуковник у пензији Леонид Ивашов, председник Академије за изучавање геополитичких проблема. Генерал Ивашов још додаје да би Русија садашње тактичке успехе у супротстављању против америчке агресије на Сирију требало да претвори у стратешку победу. Али за тако нешто су јој потребни савезници.