Млади неће занат - Сви би у менаџере

Годинама је све већи број дипломаца на Бироу за запошљавање а смањује се број занатлија и малих занатских радњи.

Република Српска 25.09.2013 | 08:00 Годинама је све већи број дипломаца на Бироу за запошљавање а смањује се број занатлија и малих занатских радњи. Стари, некада високо цијењени, занати у Српској у 21. вијеку су готово музејски примјери. Судећи према евиденцији Бироа за запошљавање, власт нема дугорочну и ефикасну стратегију којом би мотивисала средњошколце и студенте да уписују дефицитарна занимања. Стипендије које младима нуде Град Бањалука и Министарство просвјете и културе, уколико се опредијеле за дефицитарна занимања, нису довољне да млади прихвате да раде послове обућара, зидара, фармера и друге који нису атрактивни иако је овај кадар тражен на тржишту. У малој обућарској радњи у Бањалуци, брзим покретима руку и уз брујање машина Ненад Шобота дневно залијепи и поправи десетину пари обуће. Посао који се сваком посматрачу  чини напоран и прљав Шобота ради већ двије деценије. Отац му је био обућар па су због тога брат и он одлучили очевим стопама. Ненад Шобота Неша каже да је све мање посла и тврди да неће допустити да обућарски занат замре у граду. Некада се обућа наручивала и правила код обућара, а данас су то најчешће мање поправке. "Не могу рећи да посла нешто претјерано има или да је као некада, али ево и брат и ја радимо овдје, иде, како кад", каже за Буку Шобота. Обојица имају оштећен слух и морају носити слушне апарате. Упркос томе немају никаквих повластица од стране државе и уредно измирују све обавезе. Бавећи се овим занатом Шобота прехрањује супругу, која је глухонијема, и троје дјеце. Упркос квалитету његовог рада, на тржишту све мање може бити конкурентан јефтиној обући која се у већини случајева или не може поправити или се не исплати поправљати је. "Можда би посла и било када би било више квалификованих обућара и када би људи имали навику куповати квалитетну обућу која се уз поправке може носити годинама. Данас мало ко хоће овај посао да ради. Млади из нашег града не желе да се школују да би поправљали обућу јер сматрају да је то прљав посао. Међутим, ја се с тим не слажем. Ово је посао као и сваки други, много чистији него, рецимо, грађевина", додаје овај обућар. Каже да би радо примио заинтересованог ученика на праксу, али проблем представља плаћање. Да би неко постао мајстор и сам поправљао обућу, потребно је и шест мјесеци праксе. "Ја бих га научио све, али немам средстава да платим, а није ми циљ израбљивати или користити некога, а не вјерујем и да би неко и хтио радити пола године без плаћања. А без праксе не смијем никоме дати ципелу у руке", истиче Шобота. Ковачких, берберских, кројачких, часовничарских и других радњу у Бањалуци готово више и да нема. Занатлија данас све је мање. Незаинтересованост младих је да се баве овим послом и поред великог броја њих на евиденцији Бироа за запошљавање. Мало је оних који би се уз преквалификацију, обучили за неки од старих заната. Да ови занати изумиру показује и мали број заинтересованих ученика у средњим школама за ове смјерове. У Школи ученика у привреди у Бањалуци ове године нема одјељења за смјер обућар. Директор школе Златан Машиновић, за Буку истиче да је било пријављено 6 ученика, али да није било довољно за одјељење. Школа је заинтересована да упише што више одјељења, обезбијеђен је кадар. Ипак, недовољен је број пријављених ученика. "Изгубио се појам радник, данас сви завршавају факултете, више  школе, а тржиште је презасићено с таквима. Колико је ствар у ученицима, толико у родитељима. Сматрају да њихово дијете мора бити директор и да смо сви створени за менаџере и савјетнике", истиче Машиновић. Један од проблема била је и пракса ових ученика. До сад су је обављали у Творници обуће „Бема“ у Бањалуци. Међутим, то више не могу. Пракса би им била доступна у другим фирмама, као и у школској радионици, тврди Машиновић. Потребна су нова занимања Маринко Умићевић, технички директор "Беме" за потрал Бука истиче да ученици не долазе код њих на праксу јер то је обавеза школе а не њихова. "ШУП школа је добила донацију машне од 100 хиљада марака. Ја сам тражио да се та машина донесе у Бему и да тада дјеца долазе на праксу у нашу фабрику. Машина је била у саставу радионице школе, међутим, ње сада нема, украли су је, највјероватније продали", каже Умићевић. „Бема“ има 1.250 радника и обућара сада више не треба. Умићевић истиче да политика уписа у школе не прати стварно стање и потребе на тржишту. Школују се ученици за занимања као што су кожар, галантериста, занимања која се више и не траже. "Оно што смо сам ја, као одборник града, предлагао јесте школовање кадрова којих нема на тржишту рада и који нама требају. То су обућарски креатор и моделатор. Нико не жели гледати стварне потребе које се мијењају с временом", додаје Умићевић. Умићевић најављује да ће од наредне године бити упис у прву генерацију смјер: инжењер обуће на Технолошком факултету у Бањалуци. Стипендије за дефицитарна занимања И поред мјесечне стипендије од 150 марака и велике шансе да се запосле након средње школе, ученици нису заинтересовани за дефицитарна занимања. Занати једноставно нису популарни међу будућим средњошколцима. Град Бањалука додјељује стипендије ученицима средњих школа и студентима који упишу дефицитарна занимања. Висина стипендије износи  150 марака за ученике и 250 марака за студенте. У школској 2013/14 години дефицитарна занимања за ученике средњих школа су: техничар ентеријера и индустријских производа, техничар за обућу и кожну галантерију, варилац, кројач, обрађивач метала резањем, армирач-бетонирац, зидар, фармер и прерађивач млијека. Дефицитарна занимања за студенте првог циклуса на високошколским установама су: дипломирани дефектолог, дипломирани логопед, професор математике и информатике, дипломирани инжењер електротехнике, дипломирани инжењер машинства, инжењер технологије за производњу обуће и кожне галантерије. Из Министарства просвјете и културе Републике Српске кажу да Одлуком о броју редовних студената који се уписују у прву годину првог циклуса студија на јавним високошколским установама, дефицитарна занимања су математика и физика. Новчана средства у износу од 100 марака, предвиђена су за студенте а не за ученике средњих школа. Враћањем ученика у ове смјерове успоставио би се одређени баланс. Свједоци смо да се константно граде нове зграде, посао зидара чека, али нема заинтересованих. На градилиштима у Бањалуци раде зидари из Федерације БиХ, Хрватске и Србије који се по завршетку посла враћају кући. Мјере Владе РС на повећању учешћа математичара и инжењера у структури високообразованих дале су одређене резултате, али недовољне да би се значајније промијенила структура и да би била побољшана у корист ових студијских програма, оцјена је Главне службе за ревизију јавног сектора, оцјењујући ревизију учинка Владиних мјера у протекле четири године. Ревизија је дошла до закључка да дефинисане и имплементиране мјере нису биле системске нити у потребној мјери дугорочне, као и да резултати владиних мјера нису системски праћени и вредновани и тиме нису стицана сазнања о недостацима и о простору за доградњу или увођење нових мјера. Проблем незапослености очигледно не рјешава настојање младих да заврше факултете и постдипломске студије. Пракса је показала да до посла лакше долазе они с мање школе, а с више практичног знања, него они који су године провели учећи теорије. Иако је незапосленост велика, млади и даље не желе бити сајџије, обућари, професори математике већ уписују суфицитарна занимања гдје се на запослење чека неколико година. Нису спремни да троше своје време и енергију на праксу и учење и не желе да их друштво гледа као “обичног” радника. Млади као изговор наводе да нема посла, међутим, старе занатлије кажу -  добар мајстор увијек нађе посла.