Дежуловић: Додик ће завршити у затвору

У овоме тренутку у Босни је ногомет најважнија ствар на свијету, каже у разговору Агенцију Анадолија угледни хрватски новинар и писац Борис Дежуловић , коментиришући готово делириј који је захватио босанскохерцеговачку јавност са све извјеснијом приликом да се најбоља фудбалска секција Босне и Херцеговине пласира на Свјетско фудбалско првенство у Бразилу идуће године.

Република Српска 20.09.2013 | 14:37 У овоме тренутку у Босни је ногомет најважнија ствар на свијету, каже у разговору Агенцију Анадолија угледни хрватски новинар и писац Борис Дежуловић , коментиришући готово делириј који је захватио босанскохерцеговачку јавност са све извјеснијом приликом да се најбоља фудбалска секција Босне и Херцеговине пласира на Свјетско фудбалско првенство у Бразилу идуће године. Дежуловић је прошле седмице објавио текст ''Легенда о Микију Хајровићу'' у којем се поводом нове побједе тима Сафета Сушића управо анализирао феномен успјеха бх. репрезентације, али и неопходност корјенитих промјена које би морале водити у боље сутра државе БиХ. Дежуловић за АА отворено говори о спорту и његовој ''широј улози'', приликама у БиХ, Хрватској, Србији, шансама да спорт очува јединство БиХ, Зорану Милановићу, Иви Јосиповићу, Милораду Додику, Александру Вучићу, Томиславу Николићу, Ивици Дачићу, туђманизму у Хрватској и пресуди Јадранку Прлићу. Често се у разговорима људи са простора бивше Југославије могу чути тугљиви коментари како би бивша велика балканска држава опстала да су њени најбољи фудбалери у четвртфиналу Свјетског првенства у Италији 1990. године у Фирензи побиједили тадашње актуелне свјетске прваке, екипу Аргентине Диега Арманда Марадоне. Исто тако и данас се у Сарајеву може чути да би се Босна и Херцеговина снажно ујединила уколико би селекција Сафета Сушића, који је играо и за Југославију 90-те, ''чекирарла карту'' за Бразил. ''Намећу се негдје и нису ријетке те паралеле са Југославијом из касних 80-тих и почетка 90-тих са бх. државом. Не сјећамо се само њених фудбалера, сјетићемо се, наравно, и генијалне, можда најбоље икада, кошаркашке генерације бивше државе која је харала Европом и свијетом и напустила трон као Роцкy Марциано, практично непоражена. Па, се онда сјећамо јуниорске фудбалске репрезентације која је била првак свијета, генерација Роберта Просинечког и других. Сјећамо се и Свјетског првенства у Италији 90-те на којем смо несретно испали од Аргентине након чега је, по тој популарној теорији, држава отишла у вражију матер. Поставља се питање шта би било од Југославије да је фудбалска селекција отишла даље? То, је, наравно, романтични мит. Југославија би се подједнако распала као што се распала успркос томе што је кошаркашка репрезентација постала европски и свјетски првак, и то побиједивши са по 40 разлике најјаче селекције тог доба'', прича Дежуловић. Паралела између БиХ и Југославије је, сматра Дежуловић, примамљива за ''свакодневну кафанску употребу'', али постоје неке битне разлике. ''Прије свега, оно је била селекција државе која је била јединствена па се распала, а ово је селекција државе која је распаднута, па се некако покушава ујединити. Оно је била  вишенационална селекција вишенационалне државе, ово је селекција државе којој покушавају упорно ампутирати њен вишенационални концепт и карактер. Тако да није чудо да се успјеси босанске репрезентације у било чему, па и кошаркашке на Европском првенству или ногометне у квалификацијама за СП тумаче и славе само у тзв. муслиманским, односно бошњачким дијеловима босанских градова'', говори Дежуловић, те у свом стилу наставља: ''Лијепо је, наравно, знати да има Босанаца који се веселе успјеху репрезентације, а нису нужно муслимани, односно Бошњаци. Али то, бојим се, није толико универзално да би било правило, да би разни ''додици'' и остала банда били изузетци од тог правила. Свакако је то добро знати и свакако то може бити успјех репрезентације. Не би то била нова ствар да успјех неке репрезентације генерира неке промјене у друштву. Било је тога и прије у средњој и јужној Америци, у неким афричким земљама, па и европским. У том смислу на ногомет се у БиХ гледа, не као на најважнију споредну ствар на свијету, већ у овоме тренутку као на најважнију важну ствар на свијету''. Волио би, признаје, да се славе Босанци и Херцеговци и на другим пољима. ''Као што смо славили фантастичне филмске успјехе босанске кинематографије, па сада кошаркаше и ногометаше, а сутра неке треће, да се напросто о Босни престане причати као о земљи рата, крви и меда и којечега другог, већ да се прича о земљи феноменалних режисера, ногометаша, физичара, феноменалних дрводјеља...'', коментарише један од најбољих сатиричара са простора западног Балкана. Жао му је што је ''тешко наћи начина из којега би БиХ могла изгледати боље него што изгледа''. БиХ се, вели, нашла у врзином колу у којем се не види излаз, па се онда и не тражи. ''БиХ је негдје дубоко, генерално сјебана, блокирана земља, о чему сам више пута писао. Не треба бити посебно оштроуман да би се та дисфинкционалност уочила и регистрирала. Малодушност је директан производ тога. Ситуација у којој се у Босни не може ни дијете послати на операцију без да се то не рјешава на хитрим операцијама Вијећа министра БиХ, без да се мијењају Устав и закони или да не реагирају високи повјереници међународне заједнице, све то, наравно, ствара ту малодушност која се онда преноси и на оне који би унијели промјене попут неких драгих пријатеља који позивају на демонстрације, отпор, на оно што се поспрдно зове револуцијом. Онда ни они не добију одзив како би требало. Отпор у старту одузима та малодушност да се ништа, заправо, промијенити не може. То је ствар која, што народ каже, иде док не пукне. А кад пукне бит ће гадно. Али малодушност генерира такво стање'', тврди Дежуловић. Један од оних који деисфункционалност бх. система сматра својом политичком мисијом је и лидер Републике Српск Милорад Додик који је протеклих дана под снажним критикама опозиције у Републици Срспкој. ''Додик је класични бахати, балкански криминалац у кравати и на предсједничком положају. Доћи ће и он на ред. Свакоме је јасно да ће Милорад Додик једног дана бити у затвору. Не због тога што ће БиХ бити нормална земља већ што се овдје равнају тако неки дугови и што нитко у неким подјелама интереса није заштићен. Ја подсјећам да када би прије неколико година нетко рекао да ће Иво Санадер бити у затвору, то је било мање вјеројатно него да је нетко '62 рекао да ће Тито бити у затвору. Санадер је завршио у затвору не зато што је Хрватска постала уређена земља, није баш... Тако ће завршити и он (Додик)'', говори Дежуловић. Додик је, по њему, тек ''неумивени Иво Сандер'', бивши премијер Хрватске. ''То је Санадер који не зна стране језике, ништа више и ништа мање од тога. Сеоски кабадахија који има своју приватну државу. Ствари ми сада крећу низбрдо, послови не иду како би хтио, ствара се и рађа се отпор у РС. Јер тамо живе, ма колико је то с друге стране тешко препознати, људи од криви и меса којима иде на живце, не Додик као националист који навија против БиХ, већ Додик због којег скапавају од глади и пропада пола БиХ''. Хрватска, коментарише Дежуловић, има прилику да постане апсолутни свјетски рекордер и да јој Европска унија уведе санкције тек неколико мјесеци након што је постала 28. пуноправна чланица, а због афере у случају ''Леx Перковић'' којом се штити бивши шеф југославенске тајне службе Јосип Перковић којег њемачки суд терети за убиство хрватског емигранта Стјепана Ђурековића 1983. године. ''Првог српња када је Хрватска примјена у ЕУ био је вјеројатно још само један дан. Вјеројатно никад није било тако глухог и нијемог хисторијског дана као што је био 1. српањ 2013. године у Хрватској. (ЕУ)форија и еуфорија 90-тих су биле донекле разумљиве јер у тој хисторијској огњици Хрвати су касних 80-тих и почетком 90-тих тражили излаз са Балкана. То је била ЕУ. ЕУ није била циљ Хрватима сама по себи, већ средство да се изађе са тог несретног Балкана са којег тако упорно бјеже. Кад су коначно, 20 година касније, схватили да су бијегом са Балкану дошли у ЕУ, да им је, ето, цијела државна независност од 1500 година стала у неких 20-так година, онда је дошло до разочарења међу тим државотворцима, истим оним који су прије 20 година позивали у ЕУ, али и оним другима који у ЕУ од почетка не виде хрватског савезника већ само хрватског колонизатора'', став је Дежуловића. Примјећује да је то она иста малодушност која се примјећује и у БиХ. ''Промијенит се ништа не може. Сила је већа. Некад Беч, Будимпешта, Београд, сада Брисел, све нас са ''Б'' некако прати кроз повијест, и нитко ту задовољан није, нитко осим оних који су се ухљебили у том големом бирократском суставу ЕУ. Парадоксално и што смо и први пут одлучили показати муда. Наравно, то згодно звучи када Хрватска показује муда са ''Леxом Перковић'', али ствар уопће није нимало романтична нити охрабрујућа. Јер се у 20 година, у свих 20 година, и оних ХДЗ-овских, Туђманових и Снадерових, кад су нам пријетили санкцијама и због Олује, ратних злочина, Готовине, Хага и којечега другог, то није догодило. На крају, ћемо успјети постићи то да ћемо добити санкције једва који мјесец након што смо ушли у ЕУ, што је апсолутни свјетски рекорд! У повијести није забиљежено да је ЕУ против једне од својих чланица потегнула санкције као против Хрватске'', коментира хрватски аутор. Каже да не мора бити поклоник теорије завјере или посебно упућен да би се запитао чиме је то ''високи удбаш'' задужио Хрватску да га се брани гажењем свих могућих међународних принципа па чак и оног најдубљег, људског и хуманог - да сваки злочин мора доћи на наплату. О Јосиповићу и Милановићу Коментаришући понашање челника Хрватске, предсједника Иве Јосиповића и премијера Зорана Милановића, Дежуловић истиче да су они ''различити типови у истој странци''. ''Чак негдје дијаметрално различити, али са истим учинком. С једне стране, Јосиповић дјелује као одмјерен, разуман, тих, миран, смирен, уљуђен, а, с друге стране, Милановић је све супротно – бучан, дрзак, безобразан, израван, темпераментан. Али, обојица са истим учинком. Учинак је тај да Хрватска не иде ни напријед, нити назад'', одговара Дежуловић. Који је Александар Вучић прави? Говорећи о ситуацији у Србији и дометима актуелног србијанског водства које је, по свом опредјељењу, снажно опредијељено у борби против корупције и приближавања Европи, подсјећа како није било давно када је данашњи вицепремијер Србије Александар Вучић говорио како је Скупштина Србије ''сигурна кућа'' за Ратка Младића. ''Или кад су он и Николић по Булевару Зорана Ђинђића лијепили оне плаве табле с натписом ''Булевар Ратка Младића''. И онда се говорило да ће једног дана Косово моћи признати и Србију у ЕУ увести само те снаге. Тада се мислило на Војислава Коштуницу, а заправо на радикале, односно Николића и Дачића. Била је то, по мени, велика заблуда демократске тадашње власти у Србији која се показала бескрвна и безмуда и није имала снаге за веће потезе, веће државничке и политичке потезе. На крају се догодило, потпуно очекивано, Косово је признала националистичка власт. Милошевићев министар полиције испада сам Робин Худ у Србији, најбољи министар, имамо суманути обрат улога, као у неком казалишту апсурда. Нитко разуман не може вјеровати у искреност таквих потеза. А на разумнијима је да сумњају и у њихову учинковитост. Ја напросто сам нисам сигуран, у крајњој линији и нитко не може бити сигуран који је Вучић од те двојице прави. Да ли онај из 2007. године и онај из 2013. године. А од тога који је прави врло зависи шта ће тај Вучић радити догодине или за три године'', његова је оцјена. На Балкану нема катарзе Према његовом суду, нико на простору западног Балкана, нажалост, није прошао катарзу. Иако не жели математички дијелити кривицу, наглашава да, како год, Срби нису једини кривици. Увјерен је да сви требају тражити катарзу због својих убица. ''Није проблем што само Србија није прошла катарзу након свега што се догодило, нисмо је прошли ни ми, ни ви, што би се рекло. Нису Срби доживјели катарзу, али ту катарзу није доживјела ни националистичка Хрватска која је водила злочиначку политику 90-тих. А ту катарзу није чак доживио ни бошњачки национализам, који је у опасности да од своје наискатарзиране прошлости опет направи мит и легенду на исти начин као и Срби и Хрвати.  Наравно да их ја не изједначавам ни математички нити на други начин, али напросто у овим ратовима није било ни побједника, а богами ни поражених. Није ово Други свјетски рат у којем смо побиједили Нијемце, окупирали Њемачку, подијелили земљу на четири окупацијске зоне и провели денфикацију у школама и јавним службама. Овдје су ствари мало комплицираније, овдје нитко богами није висио у Нимбергу.... А у ћелијама је било свих'', рекао је Дежуловић. Туђманизам је живљи него икада Одлучни критичар сваког вида национализма, препознаје како је туђманизам данас у Хрватској живљи него за вријеме Фрање Туђмана, што је парадоксално, али нажалост тачно. ''Сад је већ прошло толико времена да је већ легитимна и та туђманоносталгија, рецимо, у којем људи једнако резонирају како је некада било боље. Није ни то непозната ствар у људској психологији. У Босни ћете често чути од људи како је у рату било боље. Овдје су разлози потпуно другачији јер је правац носталгије другачији. Људи који данас оживљавају Туђмана, њима јест било боље за вријеме рата, јер је држава била у служби или њихових приватних послова или њиховог конформизма и комодитета, макар једног најтјешњег, најмрачнијег оног малог шовинистичког, националистичког, фашистичког и било којег другог. У неком уљуђеном концепту државе или друштва, такви немају ни перспективу, нити шансу. Јасно је да ће призивати Туђмана за вријеме којег им је напросто било добро. У кризама се, иначе, јављају такви концепти, неће се јављати у времену неког благостања'', мишљења је један од најпознатијих новинара на западном Балкану. Прлић и Филипини Један од оснивача листа који је снажно критиковао ратну улогу Хрватске у БиХ казао је и како пресуда против политичког и војног врха тзв. Херцег-Босне у тој земљи уопће није примјећена. ''Пресуда Прлићу била је важна само БиХ. Наравно, из различитих побуда Босни, а сасвим других Херцеговини. Али је у Хрватској потпуно неважна. Кад би се правила анкета сумњам да би итко знао да су осуђени и како су осуђени. У Хрватској је то потпуно игнорирана вијест. Ми са тим немамо везе!? То је попраћено као вијест о потонућу трајекта на Филипинима, отприлике толике ваљда имамо везе са тим случајем, као и са трајектним везама у филипинском мору'', закључује Дежуловић.