Дачићева игра „номинација“

После Динкића дошло на ред „избацивање из политичког ријалитија” Ђиласа из власти у Београду, а Дачић још једним раскидом покушава да ојача своју позицију.

Република Српска 19.09.2013 | 16:44 После Динкића дошло на ред „избацивање из политичког ријалитија” Ђиласа из власти у Београду, а Дачић још једним раскидом покушава да ојача своју позицију. Дачић је до сада увек био у сенци других – Милошевића, Коштунице, Тадића, али је успевао да их преживи и да иде даље. У томе му је помогло то што није патио од доследности и лојалности овима који су му помогли у дотадашњем успону. Успео је да сачува контролу над СПС-ом тако што се ослободио „баласта Милошевића”. Одрицањем од бившег лидера и његове политике, он је успео да „легализује“ СПС после петооктобарских промена. То му је мало ко замерио у врху СПС-а јер су сви они ипак желели да се врате у игру, а можда и на власт. Затим је подржао Коштуницу који му је помогао да ојача своју позицију, али му није сметало да у кључном моменту 2008. и њему муњевито окрене леђа и направи коалицију са Тадићем. Затим је слично са њим прошао и Тадић прошле године кад је направио још један заокрет и заједно са Динкићем ушао у коалицију са СНС-ом да би постао премијер. Кад је у влади постало претесно за три играча елегантно је окренуо леђа Динкићу и овај се за „ненадано” нашао ван власти. Вероватно први пут од 2000. а да то није било по његовој вољи. И он је као и други очигледно потценио способност Дачића да брзо прави нове савезе и да их још брже раскида, наравно увек на своју корист. Дачићева формула успеха је да буде лојалан ономе ко му помаже у успону до одређеног момента у ком ће себи поставити питање – да ли ми се исплати да идем даље са њим или против њега. Његова вештина „комуникације” са јавношћу, али и са моћним странцима довела је до тога да га сви сматрају за „свог човека“. И они овде који сматрају да су „патриоте”или „милошевићевци”, али и они који су „за Европу” и „реалну политику”дају подршку Ивици. На спољнополитичком плану је успео да се представи као човек који је гарант америчких и руских интереса у Србији истовремено. Он једноставно свима говори оно што желе да чују, а спроводи оно што мора – што траже најјачи. Колико то „ој, чаршијо, на све четири стране“ може потрајати није битно – он жели да преживи још једну политичку кризу. Дачића у борби за своје позиције не оптерећују чак ни интереси странке (решио се лако и два своја важна потпредседника-министра), а камоли нешто што се зову стратешки и национални интереси. Да би опстала ова влада са њим на месту премијера он је, рекли смо, лако пустио низ воду свог дотадашњег „пријатеља” Динкића и представио се као играч одлуке у избацивању човека кога јавност види као најодговорнијег за за транзициони полом Србије.Тако је једним ударцем убио три муве – опстао је на месту премијера и, што је можда и важније, на месту министра полиције, продужио је рок овој влади у којој је премијер и успео да се у јавности прикаже као човек одлуке који је непопуларном  Динкићу рекао „марш, напоље”. Ово последње је очигледно његов спин јер је јасно да он ту одлуку није могао донети без Вучића. Сад када је остао сам са Вучићем, коме је популарност изузетно велика и који би на изборима могао да очекује да скоро сам формира владу, Дачић „мора смислите нешто ново” како би продужио рок својој премијерској позицији. Тако је после Динкића је дошло на ред да „номинује за избацивање из политичког ријалитија“ Ђиласа из власти у Београду, чија је странка сада сенка некад моћног ДС-а. Чак је и Коштуница изразио спремност да учествује у свргавању Ђиласа. На овај начин Дачић нуди „главу Ђиласову“ Вучићу, а својим кадровима нове позиције и голем политички плен, придобија Коштуницу на своју страну, а и кадрове СНС-а, СПС-а, ДСС-а који себе виде у београдској власти. Дачић опет покушава да раскидом једног савеза (овај пут са Ђиласом) ојача своју позицију. Циљ му је да добије на времену на месту премијера, па макар, како рече Динкић, да је „Вучић суштински премијер“, и да његова коалиција буде друга на следећим изборима. Одлука је наравно на оном који има највећи проценат акција у влади – Вучићу. Он је говорио да не жели промену власти у Београду без фер избора којим би се и Ђиласу дала шанса. Но Вучић је очигледно под притиском своје страначке структуре која жели власт у Београду и он због тога настоји да балансира између различитих страначких интереса у владајућој коалицији са ширим политичким интересима. Оно што је у овом моменту јасно јесте то да Дачић озбиљно номинује „новог кандидата”, да је Ђилас у великом проблему без обзира не опцију, да се Коштуница можда и врати у игру на неки начин, али да је политички играч одлуке Вучић. Од њега зависи.