Обама пред вратима пакла

Барак Обама је у првим данима свог првог мандата постао корисник аконтације под именом Нобелова награда за мир.

Република Српска 09.09.2013 | 15:51 Барак Обама је у првим данима свог првог мандата постао корисник аконтације под именом Нобелова награда за мир. Пет година касније, станар Беле куће спреман је да се ратом одужи онима који су тако безусловно, готово поданички, веровали у његове мирнодопске потенцијале. Лидер водеће силе слободног света није у стању да прекине ланац који су пре њега ратовима ковали његови претходници: Џорџ Буш Старији, Бил Клинтон, Џорџ В. Буш. Сомалија, Ирак, Југославија, Авганистан, Ирак. Тако смо, шести пут последње деценије, убачени у дебату око тога да ли западне силе треба да употребе своју војну супериорност како би арапске земље научиле шта су „међународне норме”. Требало би да то буду оне норме које је у пракси показао британски парламент одбацујући захтев премијера Дејвида Камерона да се придружи Америци у нападу на Сирију. Али нису. Обамина администрација заузела је ратоборни курс градећи случај коме неће бити потребно ни одобрење Конгреса за напад, ни сагласност Савета безбедности УН. Пошто смо се таквих сценарија нагледали, и пошто ћемо се с њима вероватно сретати и у будућности – Иран? Судан? Авганистан и Пакистан поново? – треба за корак иступити из ратне измаглице и фокусирати се на кључна питања. Реч је о две стране истог новчића: шта радимо поводом криминалне употребе владиног оружја против сопственог народа? И шта радимо поводом криминалне употребе оружја једне владе против других земаља – чак и оних које убијају сопствене људе – у одсуству легитимне међународне подршке таквим акцијама? Одговор на прво питање, и онда када нема опипљивих и веродостојних доказа, је бараж глобалне критике. Друго се избегава, јер би се успоставила симетрија између (недоказане) криминалне радње сиријског председника и (јасно најављене) криминалне радње америчког председника. Остављам чак могућност да не верујем да је Обама имао амбиције ратног председника, али то онда још више говори о систему у коме ни председник није у стању да се одупре. Систему чију културу на унутрашњем нивоу осликава моћни лоби Асоцијације пушке, а на спољном још утицајнији војноиндустријски комплекс, који с времена на време мора да истроши своје залихе да би се производња несметано наставила. Обама је пред вратима пакла. Удара на земљу дуге историје по којој се преплићу Стари и Нови завет, јеврејске торе, ранохришћанске легенде, крсташки походи, Саладин и Ричард Лављег Срца. Дамаск је најстарији град света са континуираним урбаним трајањем од најмање 6.000 година! Нисам очекивао толику дозу немаштовитости од речитог Обаме. Држи се давно написаних скрипти Џорџа В. о оружју за масовно уништавање Садама Хусеина. Понавља ону препознатљиву мантру о инкриминисаном оружју „против сопственог народа”. Користи старо шапирографисано упутство у коме је Садама заменио Башаром ел Асадом, Ирак Сиријом, а атомско хемијским оружјем. Отужно. Зашто нису ангажовали холивудске продуценте да им смисле нешто ново? Или је степен бахатости достигао тај ниво да администрацију у Вашингтону једноставно не занима шта ће људи широм света, па и у Америци, мислити? Ризици су велики. Нема мира без Египта, нема рата без Сирије, каже арапска изрека. Запалити Сирију значи запалити Блиски исток. Можда не одмах, али потписујем да ће се облаци радијације попут Фукушиме надвити над регионом, да ће додатно радикализовати ионако снажан антиамериканизам Арапа. Бела кућа поново се претвара у регрутни центар џихадиста и терориста. Сирија је већ претворена у мини-полигон нечега што слути на обнову Хладног рата. Сетимо се јунског сусрета Обаме и Владимира Путина у Северној Ирској и недавног отказивања њиховог билатералног сурета у Русији. Последице су глобалне. Нобеловац Обама не одустаје. Хоће да Сиријце научи лекцији коју никад неће заборавити. Хоће да покаже Ирану да се неће устручавати. Али, ако је Сирију прочитао као прилику да демантује све оне који су га оптуживали за неодлучност, погрешио је. Показао би одлучност да се супротставио онима који га увлаче у ризичну авантуру: преамбициозним освајачима света у цивилу који седе у Конгресу, надменом униформисаном кадру Пентагона који живи од тога да с времена на време по неку државу и народ дисциплинује, стратезима, лобистима и аналитичарима који бране право да Америка укида слободу и заводи демократију, ако треба и крстарећим ракетама. Појачава се кампања за „хуманитарни рат” који ће цивилизовати брутални грађански рат непросвећених Арапа. Не емитују се снимци бруталног смакнућа седморице ухваћених Асадових војника. Прича о џихадистима, који држе контролу над побуњеницима и, на ужас Запада, прете да једну цивилизовану, секуларну земљу претворе у емират талибанског типа, нагло је утихнула. Прво Асад, после ћемо да видимо. Римљанима су сви ван римског царства били варвари. Ван Обаминог царства сви су терористи, пише у „Индипенденту” мој стари блискоисточни друг Роберт Фиск. Но, једно је шта мисли хуманитарна интелигенција, сасвим други су мотиви хуманитарне интервенције. ОК, хајде да видимо шта би Вашингтону могао да донесе рат? Које би стратешке интересе САД испунио? Американци ће са разарача у Средоземљу засипати Сирију пројектилима, уништити нека војна и индустријска постројења, изражавати жаљење због неизоставне „колатералне штете”, али све то неће битно променити однос снага на терену. Неће, чак, ни за јоту променити став Ирана, коме се преко Сирије шаље порука због његовог спорног нуклеарног програма. Штавише, мислим да би Техеран после овога заиста могао да крене у прављење атомске бомбе, што се сада пориче. Мислим да би лако могао да узме за пример Северну Кореју, коју Америка не сме да нападне упркос деспотије, стања људских права или повремене глади. Америчка војна технологија ће у Сирији добити рат, јер ће тако бити представљено њено уништавање. Али, као својевремено у Ираку, губи се мир. На дужи период. Асад ће остати на власти. Домаћи исламски милитантни и белосветски џихадисти ојачаће позиције међу побуњеницима, али недовољно да би свргли режим. Криминалне банде наставиће да вршљају. Статус кво мериће се стотинама, ако не и хиљадама жртава. Циничан биланс. Докле више ти излизани аргументи? Да САД као најснажнија, најморалнија и најлибералнија сила на свету мора да интервенише како би осигурала примену међународних норми и права. И други, да се Америци не сме одупирати, већ се мора повиновати када она одреди „црвену линију”, као што је био случај са хемијским оружјем у Сирији. Обама мисли да је у питању „кредибилитет” Америке, да мора да удари Асада како би обезбедио да други поштују САД, да се и убудуће повинују наредбама САД у сличним ситуацијама. Ако је то логика, Бела кућа би морала да ангажује неког политичког психолога да објасни зашто се после сваке овакве америчке ракетне епизоде против неког диктатора опет појави неки други диктатор који потпуно игнорише Вашингтон. Чини ми се да је одговор једноставан: зато што је реч о хроничним промашајима америчке спољне политике. Док то тако траје, и Барак Обама осуђен је да понавља питање Џорџа В. Буша: Зашто нас мрзе? Све ће то попуњавати укупни салдо испод кога ће, на крају, остати велика морална мрља на лицу америчке администрације и новог „великог осветника” лично. Биће веома тешко живети с бременом унапред изречених упозорења или оптужби о интервенцији у Сирији: од већине лидера ЕУ, преко папе Фрање, до Ноама Чомског, који каже да би то био „ратни злочин”. О Нобеловој награди за мир да не говорим. Пише: Бошко Јакшић Извор: ПОЛИТИКА