Крајишник: Свима сам, све, опростио

Исповест Момчила Крајишника: Мојих тринаест и по година затвора у Хагу и Белмаршу у Енглеској (3): Пет пута сам тражио да ме, уз гаранцију државе, пусте из затвора.

Република Српска 07.09.2013 | 22:49 Исповест Момчила Крајишника: Мојих тринаест и по година затвора у Хагу и Белмаршу у Енглеској (3): Пет пута сам тражио да ме, уз гаранцију државе, пусте из затвора. Гаранција никада није стигла.Један дан у затвору, читав један дан, потрошио сам тако што сам бележио... Ко ми је, када и зашто нажао учинио. Док сам то бележио, верујте, ослобађао сам се сваке горчине. Док сам прелиставао бележницу, уназад, осетио сам тугу. Застајао код имена наших удворица, који су у мојој несрећи пабирчили, некакву, своју срећу. Или су, барем, мислили да је тако. Момчило Крајишник, данас слободан, после тринаест и по година хашког затвора, у породичној кући на Палама говори нам да никог не жели да именује и из дугог списка и затворског времена „које не би пожелео ником, ни најцрњем непријатељу“. Он остатак живота, „ма колико потрајао“, каже нам, жели да проживи не само у физичкој слободи. Него и у миру и слободи сопствене душе. - Зато сам свима опростио. Све сам свима опростио - говори. - Закључио сам овако: када бих, којим случајем, решио да им то нажао вратим, потрошио бих цео живот. Али народ није џаба оставио мудрост да је освета срећа за један дан, а опрост, срећа за трајање. На моменте, потискује сећање на дане у којима је самовао. Ћутао. И писао, тражећи утеху за зло и несрећу сваке врсте. Уверен је да, све што је бележио, није само од користи њему и његовој породици. Белешке је наменио историји, понајвише оном делу који се тиче борбе за Републику Српску и једном времену у коме је српски народ платио неизмерну цену њеног настанка и сопственог опстанка. - Бићу срећан, ако ово што сам записивао, некоме помогне - каже успут. На моменте сећања навиру као бујица. Преплићу се прошлост и садашњост. Пред нама је Момчило Крајишник, заиста, човек без горчине. Чудо је, како сваки догађај који издваја из проживљених затворских година преноси мирно. И стрпљиво. Одговор за овакво држање даје нам у једној, јединој реченици: - Они који се у казамату надају слободи, никако не смеју да изгубе снагу да је, када се за њу изборе, ту слободу и достојно носе. А пет пута је, подсећа, тражио од надлежних у Хагу да му дозволе да посети породицу. Пре и после пресуде. Осећао је, понајвише, да родитељи неће дочекати слободу сина. Молио је да га пусте да сахрани оца, кога је, мисли, убило његово хапшење. (Непуну годину и по после Момчилове депортације у Хаг, његов отац Сретко Крајишник је умро). Са мајком се, за њеног живота, ипак опростио. Добио је три дана слободе. Био је то њихов и сусрет и растанак, после пресуде. Али, ни за њену сахрану га нису пустили. - Тражио сам дозволу, на барем неколико дана. Надао сам се, морам то да признам, да ће ме тадашње власти Србије, од којих се очекивала та гаранција, разумети. Нису, нажалост. Никаквог одговора није било ни од премијера Зорана Ђинђића, коме сам се лично обратио. А министар у тадашњој влади Душан Михајловић је написао: „Ако га пустите, ми ћемо гарантовати...“ Тек, мишљење тадашњег главнокомандујућег Сфора забетонирало је наду : „Пуштање Крајишника изазвало би међуљудске тензије у Босни и Херцеговини...“ - Како сам све то доживео, питате ме. Узвратио бих вам питањем: А можете ли да замислите како је човеку у том тренутку тешко. Разочарао сам се што из Београда ништа није стигло. Ипак, то је све иза мене. Сада овако размишљам. Свирепости је било свуда. Ја је нисам измислио. Веровао сам да ћу, упркос свему дочекати слободу. И дочекао сам је. Жалим што ме нису дочекали родитељи. Али, та туга је блажа: дочекала су ме моја деца. Достојанствени. Своји људи. Домаћини, са својим потомством. Они су први на мојој личној листи среће. И њу сам правио у Хагу. Кажем им, данас, само усправно децо моја, као што сте били и до сада. Све ће се надокнадити. Све, када постоји живот. И када постоји здравље. Прелиставамо, између сећања и овог времена Момчила Крајишника, позамашну документацију. Ону, на коју се Хаг није ни осврнуо. Почетком јуна, 1991. године, у једном интервјуу, тада председник Скупштине Босне и Херцеговоне је овако говорио: - Ко год се за рат залагао, никад у рату није нашао срећу. Ни они који су га изазвали, ни њихова покољења. Несрећа је, једино што се од рата може добити. Ја зато све молим за мир. Апелујем на лидере сва три наша народа да укључе разум. Да пруже руку један другоме и народ умире. То је једини пут за добро наше деце. Непуну деценију, после, Момчило Крајишник је ухапшен и депортован у Хаг. Међународна правда обављена је бучно. Динамитом и ланцима. Снаге мира људских права упале су, у зору, у породичну кућу Крајишника на Палама. Казаљке сата заустављене на три часа и тридесет минута. Везали су га пред децом. Па, и њих везали. Најмлађа Милица је тек била завршила Економски факултет. Млађи Милош, био је студент. Најмлађи, Његош, гимназијалац. Осећали су страх, али и препознали да је намера упадача да им понизе оца. Оптужница је била тајна. Хапшење јавно. Суђење по Кафки, то је барем јасно. Епилог је: Момчила Крајишника је после тринаест и по година затвора на Палама дочекало хиљаде људи. - Нисам размишљао какав ће дочек бити - каже нам. - Сад размишљам овакав дочек није само подршка мени. То је подршка и мојој деци. У јутро, пред повратак са Пала, док се још некадашња варошица а данас град испод Јахорине, а високо изнад Сарајева - будио, хватамо секвенцу на тргу. Испред билборда са добродошлицом Крајишнику, светло се не гаси. ПОГЛЕД НА ЗАБРЂЕ ТУГА ми увек удари у душу кад погледам на родно Забрђе. То се ваљда догађа сваком човеку који је лишен огњишта на коме је рођен. Ту су успомене, ту су ударени темељи стасавања, васпитавања. Одатле су морали да оду моји родитељи, који су с великом муком и трудом градили дом за нас, њихову децу. НАСЛЕДИО сам горштачку психологију и челичне нерве од родитеља Милке и Сретка. Све ме је то у зло време снажило. Помогло ми да издржим. Помогла ми је и помисао на њихове речи: „Сине, издржи. Никада те се нећемо стидети. Не дао Бог ником да га се застиде родитељи“.