“Доста са Дејтонцима!”

Американци су својевремено створили балканску државу Босну и Херцеговину, коју чине два енитета, десет кантона, и државни апарат у којем неколико стотина министара управља над скоро четири милиона људи, али чине мало за њих јер је њихов посао да штите властите привилегије.

Република Српска 20.07.2013 | 09:17 Американци су својевремено створили балканску државу Босну и Херцеговину, коју чине два енитета, десет кантона, и државни апарат у којем неколико стотина министара управља над скоро четири милиона људи, али чине мало за њих јер је њихов посао да штите властите привилегије. Ти министри на кантоналном, ентитетском и државном нивоу познати су као "Дејтонци", пише у коментару у “Њујорк Тајмсу” Роџер Кохен. Они су названи тако по споразуму из Дејтона из 1995. године који је окончао најкрвавији рат у Европи од Другог свјетског рата. Споразум је зауставио убијања, али је успоставио нефункционални, вишеслојни политички систем од кога највише користи имају Дејтонци и њихови поданици. Човјек би се могао запитати зашто тако малој држави треба 14 министара образовања, Дејтонци ће одговорити једногласно: "Наравно да треба!" Неко би се могао запитати зашто је национална анрикорупцијска агенција потпуна смијурија и било би му речено: "Европска унија инсистира на томе, али зашто бисмо ми надзирали властите безобразнике?" Дејтонци наступају у различитим дресовима: бошњачким, српским и хрватским. Они се не слажу око бројних ствари и оживљавају горка сјећања на рат у коме је убијено скоро 100.000 људи. Они се, међутим, слажу око властите самоодрживости. Они се слажу да би истрага нестанка стотина милиона долара била луцкаста. Слажу се око потребе да се политичке странке сачињавају по етнички линијама. Слажу се око ефикасности њихове предизборне националистичке реторије. И тако се пропали систем одржава, пише Кохен. Није било планирано да Дејтон остане записан у камену. Он је замрзнуо ситуацију у најтежем тренутку за међунационалне односе. Он је одражавао стварност из 1995. године, али није био дугорочна основа за управљање државом. Дејтон је, заправо, блокирао државу. Он је, ипак, одржао мир - пише Кохен. Грађани БиХ, суочени с високом незапосленошћу, дивљајућом корупцијом, неефикасним правосуђем и потребом да се придруже секташким политичким странкама како би добили посао у државним фирмама на које отпада 60 посто економије земље - гласали су припремајући се за одлазак. Они су отишли у Дизелдорф, Детроит или у Саинт Лоуис, гдје би се могли декларисати као "Босанци" а не као припадници одређене етничке групе. Нико више поуздано не зна колико је људи остало у земљи. Планиран је попис становништва. Нејасно је када ће до њега доћи. Бројке су политички динамит у земљи у којој Дејтонци зависе од својих националних већина које доминирају нд мањинама, пише Цохен. Најбољи одговор Дејтонцима је прекинути националне подјеле на којима они опстају. У Босни и Херцеговини дошло је вријеме да се крене иза Дејтона - не мира који је донио (великог остварења Ричарда Холбрука) - него подјела и негирања које је произвео, пише у у “Њујорк Тајмсу” Роџер Кохен.