Кога брани Кесић: Српску, Додика или свој новчаник!?

Пише: Обрад Кесић<а хреф="хттп://www.

Република Српска 18.07.2013 | 10:43 Пише: Обрад Кесић                                                                                                                                   У једном делу међународне заједнице и међу властима у Србији се ствара нервоза кад год Бањалука одбије нове притиске и нове уцене . У последње време све чешће се у српским медијима и у јавности спекулише о претњама Републици Српској и о разним међународним плановима за некакве уличне ,,револуције” кроз целу Босну и Херцеговину. Никад нисам био љубитељ теорија завера, поготово у вези са Србијом, Републиком Српском или Србима генерално јер сам увек тврдио, и даље тврдим, да смо ми Срби (а поготово политичке и интелектуалне елите у Србији) највише криви за несреће, неуспехе и поразе који су се догодили овом народу у последњих неколико деценија. Наравно да су свему томе допринеле и поједине државе, разни ратни непријатељи, противници и опортунисти. Да постоје озбиљне претње према Републици Српској, потврђују и многе изјаве европских и америчких дипломата који се понашају као популистички локални политичари потпаљујући незадовољство народа и све чешће директно претећи Милораду Додику и Републици Српској. Тако је пре неколико месеци, охрабрен оваквим ставовима америчког амбасадора Патрика Муна, Сефер Халиловић, бивши ратни командант Армије БиХи садашњи политичар, претио новим ратом а председнику Додику ликвидацијом. Наравно, све дипломате Европске уније и Америке су се у БиХ,,правили Енглези” и ћутањем исказали свој однос према Републици Српској. Исто тако, за ,,округлим столом”, одржаним 1. јула у Институту за мир у Вашингтону поводом уласка Хрватске у ЕУ, бивши амерички амбасадор Питер Галбрајт је много директније објаснио зашто, по његовом мишљењу, БиХ не функционише. Рекао је да је он један од учесника састанка у Дејтону који је одмах схватио да тамо донесени устав ,,не може да се примењује” и да Босна не може да има неку перспективу због тога што је Дејтон, по његовом, дао легитимитет ,,нелегитимном делу” те земље, то јест Републици Српској. Према оваквом виђењу ситуације, све би у Босни било супер и она би била функционална држава, само кад би се на неки начин решили Додика, а Српску претворили у – ентитет на папиру. Иако је у великој мери позиција Српске сада јача у односу на други део Босне (Федерацију) и у односу на међународну заједницу, ипак постоје многи који би се радо вратили назад на оне, по њиховом, лепе дане апсолутне моћи високог представника, као што је то било за време Педи Ешдауна и његових претходника. У суштини, кључно питање,које је срж свих данашњих сукоба у БиХ, јесте да ли Босна може да опстане ако није унитарна и централизована држава? Бошњаци и један део међународне заједнице (баш онај који је главни заговорник независног Косова) мисле да не може и све чине да би Дејтонски споразум и дејтонски устав ,,поправили”. Срби, а у последњих неколико година и Хрвати, мисле другачије: БиХ може да опстане једино ако се сачува темељ Дејтонског споразума, а то је да је БиХ високо децентрализована држава. Овај проблем се види у сваком тренутном сукобу. Од недостатка договора о јединственим матичним бројевима, где би бошњачка политичка елита и део међународне заједнице хтели да ,,избришу” ентитетске границе постављене у Дејтону, а где власти Српске нуде решење на основи поштовања тих ентитетских граница, до актуелне кризе у Федерацији која је у великој мери последица нелегалних и насилних измена Дејтонског споразума од стране високих представника. На основу тих измена, права и гаранције Хрвата у Федерацији су радикално смањени, док су Бошњаци добили прилику да у великој мери управљају Федерацијом, стварајући нову ,,реалност”, са Хрватима као мањином. Галбрајт у свом виђењу проблема у Босни није штедео ни Хрвате осуђујући их због тога што не прихватају улогу која им се нуди, јер он их уверава да би као свака мањина у Европи имали ,,највеће могуће гаранције”. Сигурно би радо дао исте гаранције и српској ,,мањини”. У суштини, не чуди то што лажну забринутост за БиХ и Српску износе лицемерни странци. И може се лако схватити зашто Додик и Република Српска сметају неким и бошњачким политичким лидерима. Али, несхватљиво је то што се од стране ,,политичког врха” неких аналитичара и неких медија у Србији све више прихвата овај поглед на БиХ и на Српску, тако да се у јавности ствара перцепција да су главни проблем у БиХ – Република Српска и Милорад Додик. Да би разумели зашто се ово дешава у Србији, морамо да имамо у виду да успех Републике Српске јасно указује на неуспех Србије. Додик мора да оде, јер он негира упорну тврдњу да пасивна и неуспешна политика ,,државног врха” Србије нема алтернативу. Садашња Српска, која је себи изградила бољу позицију бранећи сопствене интересе, не одговара некима у међународној заједници, а ни званичном Београду. Међународна заједница би радо видела ,,модерне” или ,,проевропске” националисте на власти у Српској, који би били леп тандем садашњој власти у Београду. Док би власти у Београду да се реше проблема Српске на сличан начин на који су се ,,решили” проблема севера Косова. Уз то треба додати да је тешко убедити Србе на КиМ да и они немају алтернативу док год могу да виде да постоји Српска. Све у свему, у једном делу међународне заједнице и међу властима у Србији се ствара нервоза кад год Бањалука одбије нове притиске и нове уцене, а истовремено се у Србији тврди да је то немогуће учинити без тешких последица. Због свега тога, било би неодговорно тврдити да не постоје озбиљне претње Републици Српској, а поготово када ,,државни врх” Србије тако често исказује своју бригу за будућност Српске и обећава да ће после ,,успешног” завршетка преговора са Приштином да се више посвети одбрани Републике Српске. Морам да признам да ме ова обећања из Београда више брину него приче неког бившег америчког амбасадора и сви напори садашњих исфрустрираних америчких дипломата и бриселских чиновника.