БиХ остаје пред вратима ЕУ

Иако је својевремено, 2018.

Република Српска 10.07.2013 | 22:37 Иако је својевремено, 2018. дјеловала као реалност за приступање Западног Балкана ЕУ, сада то више није случај. Данас се незванично помињу „три нове чланице у наредних 10 година“ или „цијели регион до 2025.- 2030.“Десет година послије Солунске декларације којом је ЕУ потврдила „европску будућност“ Западног Балкана, званичници ЕУ понављају да уједињење Европе није комплетно без проширења на цијели Западни Балкан. Истовремено они не желе да дају прогнозе или, како кажу, „лажна охрабрења“ када би то могло и да се реализује. Иако је, својевремено, 2018. година (као симболика стогодишњице завршетка Првог свјетског рата) дјеловала као реалност за приступање Западног Балкана Унији, сада то више није случај. Приступање постаје све захтјевнији процес, а атмосфера и расположење у ЕУ не иду у прилог проширења: „Није вријеме за смјеле потезе. Послије приступа Хрватске генерални је тренд, и жао ми је због тога, тзв „консолидација „ унуатр саме Уније. То значи да до новог проширења вјероватно неће доћи у овој декади“, сматра извјестилац европског парламента за проширење, Мариа Елени Коппа. Као представница грчких парламентарца, Копа каже да се већ одустало од идеје некадашњег грчког премијера Јоргоса Папандреуа, да се током слиједећег грчког предсједавања ЕУ, у првој половини 2014.године, одржи Солунски самит ИИ, на коме би се фокус ЕУ поново вратио на Западни Балкан: „Сада, реално, можемо да се надамо да ћемо у том периоду моћи да почнемо преговоре са Србијом, организујемо Међувладину конференцију и отворимо поглавља 23 и 24. Очекујемо да би Албанија већ у децембру могла да добије статус кандидата. За остале нису предвиђена битнија дешавања.“ Све је у економији? У ЕУ сви ће се сложити да је у посљедњих 10 година дошло до напретка у самом региону. Као два највећа изазова на Западном Балкану у Бриселу данас виде питање имена Македоније и нефункционалност БиХ, за чију ће политичку ситуацију у ЕУ рећи да се није поправила „још од Солунског самита 2003.“ Истовремено ће се указати на потребу успостављања здраве демократије у региону, на недостатке у области владавине права, на корупцију и криминал, слободу изражавања, и даље постојеће етничке и билатералне проблеме. А поврх свега долази важно поглавље економије: „Дошло је вријеме да са рада на миру и стабилности пређемо на поље економије“, сматра генерални секретар Савјета за регионалну сарадњу, Горан Свилановић и додаје: „Све је у економији – ако нас виде као једнаке унутра смо. Ако не, нисмо.“ А о томе колико земље Западног Балкана ту могу да се мере са чланицама ЕУ говори податак да просек БДП(бруто друштвеног производа) у региону представља тек 38 посто просјека земаља чланица. Ако су могли они, можемо и ми И док се земље региона жале да „избирљивост и захтјевност“ ЕУ, истраживања говоре да грађани Западног Балкана и даље желе да постану дио ЕУ на првом мјесту због наде у економски просперитет, а затим долази жеља за уређеном државом. Са друге стране, ЕУ очекује „ђаке са најбољим оцјенама и владањем“, али не пориче да је управо политика проширења била једна од њених најуспешнијих политика. Улазак Хрватске у ЕУ поздравили су тако и једни и други: „Ми то видимо као огромно охрабрење, као чињеницу да је чланство могуће“, поручује Свилановић:“ Ако могу они што не би могли и ми. Можда ће нам бити потребне године, али то нам је упркос свему доступно“. И док се незванично помињу „три нове чланице у наредних 10 година“ или „цијели регион до 2025.-2030.“, споро или ипак само „по правилима“, процес проширења наставља свој живот.