Кичерај за наше паре: Кад те Миле, Кустурица и Чак Норис повуку

Ових дана, регион је обишла фотографија мурала у Андрићграду.

Република Српска 04.06.2013 | 12:49 Ових дана, регион је обишла фотографија мурала у Андрићграду. Аутор је ставио  на исти Милорада Додика, Емира Кустурицу, Чака Нориса, Новака Ђоковића и Монику Белучи. Остали су више-мање непознати. Па да ли је ово могуће? Да ли је ово још једна у низу зајебанција са Ивом Андрићем и аутлет-православним Дизнилендом, који за наше паре гради Додик у име фирме Емира Кустурице? За оне који не знају или који су можда заборавили,  за изградњу „Андрићграда“ у Вишеграду до сада је уложено скоро 16 милиона марака, а највише средстава издвојено је из буџета Републике Српске, те од „Електропривреде РС“ иако већински капитал у предузећу које је формирано за реализацију тог пројекта има режисер Емир Кустурица. Да будалаштинама нема краја свједочи горе нарисани мурал. Кичасти молерај испод сваке границе укуса приказује једног олигарха и његове пајтосе у сулудом натезању конопца. Али шта је у овом квазиресавском бунилу најпоразније? Па, најгоре је силовање интелигенције сваког становника РС, који је из својих пореских џепова платио прво 16 милиона КМ за Кустин град, па онда и вајног сликара који се „поиграо“ бојама имитирајући каквог експресионисту и скрцао сву количину глупости на муралчину. Него, поред тога, ово је симболички и превазиђен покушај стварања привида највулгарније тоталитарне моћи провинцијско-руралне провинијенције. Да ли је неко питао Емира, Милорада, Нолета или Чака Нориса за дозволу да се туре на прочеље серпског Дизниленда? Да ли су исти одобрили ово? Забранили, што се види из приложеног, нису. Па нам је тако 1. јуна љета господњег 2013. и званично постало јасно да је Додик већи аутарх од Лукашенка и Ким Јонг-уна заједно. И колико год његове моћи у свјетским оквирима биле мизерене и смијешне, на својој прћији, која је некако постала баш, баш његова и Емирова за, велим, 16 милиона наших марака ради овако нешто. Горе набројане његове колеге и савременици су то поодавно престали радити. Криза средњих година у наших јунака Али ако ово (зло)дјело феноменолошки рашчинимо видјећемо двојицу средњовјечних људи. Један је редитељ, који је одавно престао правити добре филмове и претворио се у парасрпску Катицу за све. Од црквеног појања, менаџерисања усахлих дива, неимарисања до писања колумни, књига, романа, штали?! Тај и такав Емир Кустурица, без награда и признања на које је у младости био навикнут, гради по Србији и Републици Српској самом себи задужбине. У психолошком трансферу некако је успио себе убиједити да Дрвенграде, Каменграде и остала чудеса гради и посвећује Тесли, Андрићу и осталим великанима. Кажем, успио је себе да убиједи, али људе није! Кустурица бјесомучно подиже себи храмове за живота, попут каквог фараона. И док је фараон имао слободне раднике и робове, Куста наш има буџетске кориснике РС и Милорада Додика. Како сада ствари стоје, питање је дана, када ће се појавити петиција против задужбинарења некада великог редитеља. Ово фараонисање постаје неиздрживо. Аман, Куста доста је, а и кошта! Са друге стране, Милорад Додик, човјек који игра свој последњи политички плес, човјек кога пола странке слуша, а ресто га се боји. Он је у дебелој је кризи средњих година али и у кризи моћи, која га је све ово вријеме обилато обасјавала. Свјестан је Милорад да приијатеља нема поодавно, па му добро дођу и ови куповни попут Бећковића и Кустурице. И дабоме да је Милорад, човјек који је већ подигао себи задужбину-зграду Владе РС, која је коштала 225 милиона марака и која је симбол непотизма, нерада, јавашлука, корупције, дабоме да је он, као такав, најбољи савјетник неимару Кустурици. Зато их је злосрећни муралист турио прве здесна како вуку Сизифов конопац. Сад дал' чупају репу или реп народу, до ока и памети проматрачеве је. Елем, поред проституисања мртвих поут Тесле, чији је споменик у центру нареченог Андрићграда и самог Иве Андрића, можда је још тужније и ружније медијско злостављање Новака Ђоковића, који је ни крив ни дужан постао трејд марк радикалног Србља западно од Дрине. Али, најлуђе од свега и ту аутору скидам капу је рисање Чака Нориса, свјетског лика број један када је у питању шала, пошалица и зајебанција на нечији рачун. Можда се сликар преварио па промислио како је наречени Чак предмет неуништивости и снаге, а можда иза мурала стоји прикривени геније који уводи у дјело Чака Нориса и тако се спрда са херојиком осталих ликова. Хоћу да вјерујем у ово потоње! Оно, вријеме је већ мало претекло вијек мурала, па је тако умјесто Чака, могао бити насликан херцеговац Блажо- медвједоубица. Нешто мало и о болешчинама и политици уопште.. Болест прокрастија , сликарство и политичко-националистичке ублехе имају једну заједничку особину. Никад ништа није готово нити довршено! Зидова има у Андрићграду колико волите, а биће, буџетлијама хвала, и мурала. Има ту још поодоста ликова нашег доба који би се могли наћи у вјештачком граду. Од нареченог Матије Бећковића, преко Рајка Васића до Баје Малог Книнџе. А, опет, симпатично је то код зидова што се могу комплетни префарбати, па наново на слике начинити. Није искључено да ће сликар или неки други са истом титулом- зависи од избора, негдје 2014. звиждућући на скели груписати неке потоње, још новије, јаче, љепше и веће српске хероје. Једино што у овој трагикомедији не важи онај мангупски графит-Џаба сте кречили! Наиме, ово цепање здраве памети и молерисање зидова андрићградских има своју цијену, а цех погађате, плаћате ви, смијали се или подржавали ову врсту наиве.