Trampov poraz i Dodikova računica

U Kanzasu se na demokratskog senatora čekalo 94 godine. Onda je metodistički pastor Adam Hamilton pobedio republikanca Rodžera Maršala i prekinuo niz koji je već ličio na trajno političko pravilo.

U Teksasu je demokrata Džejms Talariko osvojio mesto u Senatu, a Džina Inohosa porazila guvernera Grega Abota. Takve vesti daju meru američkih izbora održanih 3. novembra.

Demokrate su preuzele oba doma Kongresa, ali je za razumevanje poraza Donalda Trampa posebno važno gde su pobedile. Predsednikova stranka izgubila je i tamo gde je računala da će je politička tradicija zaštititi od nezadovoljstva njegovom vlašću.

Geografija ovog poraza govori više od uobičajenog objašnjenja da stranka u Beloj kući na izborima usred mandata gubi podršku.

Prema obračunu Rojtersa, republikanski udeo glasova bio je niži od Trampovog rezultata iz 2024. u čak 99 odsto približno 2.100 okruga u kojima je do srede ujutru prebrojana većina glasova.

Predsednički i kongresni izbori imaju različite kandidate i izlaznost, pa ove podatke treba čitati oprezno. Ipak, širina pada pokazuje da republikance nisu ugrozile samo pojedinačne loše kampanje. Nezadovoljstvo je prelazilo granice lokalnih izbornih priča.

Za Trampa je posebno nepovoljno to što je obećanje o boljem životu ponovo postalo merilo vlasti. Visoke cene i rat s Iranom našli su se među glavnim razlozima nezadovoljstva birača.

Politički mehanizam je poznat: dok je u opoziciji, populistički lider gotovo svaku teškoću može da pripiše nesposobnim elitama; posle dve godine na vlasti birači sve češće traže njegovo objašnjenje.

Za takav sud ne moraju da razreše spor ekonomista o svakom uzroku poskupljenja. Dovoljno je da procene da obećana promena nije stigla do njihovog kućnog budžeta.

Tu se vidi cena Trampove personalizacije politike. Predsednik koji insistira da njegova lična sposobnost objašnjava uspehe administracije teško može ubedljivo da se odvoji od njenih neuspeha.

Pozivajući pristalice da glasaju kao da je i sam na listiću, dodatno je vezao republikanske kandidate za ocenu svog mandata. Time je suzio njihov prostor da nastupe kao lokalni predstavnici sa sopstvenim ugledom i programom.

Kada predsednička podrška oslabi, bliskost lideru od izborne prednosti postaje teret koji kandidati moraju da opravdavaju pred svojim biračima.

Slabost te izborne računice posebno se vidi među mladima. Prema anketi Asošijeted presa, oko sedam od deset birača mlađih od trideset godina podržalo je demokratske kandidate za Predstavnički dom.

Pre dve godine ova starosna grupa bila je približno podeljena između Trampa i Kamale Haris. Republikanci su izgubili deo podrške i među latinoameričkim biračima.

Ovi nalazi upozoravaju koliko je bilo preuranjeno govoriti o trajnom preuređenju biračkog tela posle 2024. Glas dat predsedničkom kandidatu ostaje uslovna podrška, naročito kod ljudi koji strankama prilaze kroz očekivanja o sopstvenoj budućnosti.

Na pretpostavci da će novi birači ostati uz republikance zasnivao se i deo prekrajanja izbornih jedinica.

Rojters je u sredu ujutru zabeležio da od petnaest demokratskih mesta koja su republikanci pokušali da ugroze promenom granica nijedno još nije prešlo na njihovu stranu: demokrate su devet već odbranile, dok se za šest još čekao ishod.

Izborni inženjering ima granice kada se promeni raspoloženje birača. Stranka može da iscrta povoljniju mapu prema prethodnim rezultatima, ali svakim novim glasanjem proverava da li ljudi koji na toj teritoriji žive još prihvataju njenu politiku.

Hamiltonova pobeda otkriva i nešto što se lako izgubi u pričama o dve suprotstavljene Amerike. Lični ugled i jezik razumljiv lokalnoj zajednici mogu da učine opoziciju prihvatljivom i ljudima koji se ne prepoznaju u njenom nacionalnom imidžu.

U tome vidim jednu od zanimljivijih pouka ove kampanje. Iz ovih rezultata teško je izvesti jedan recept za svaku saveznu državu. Ipak, uspeh kandidata koji razgovara sa biračima izvan već uverenog stranačkog kruga pokazuje da takav politički prostor postoji i da ga stranke mogu prevideti.

Za demokrate sada počinje posao pretvaranja izborne pobede u zajedničku politiku. AP-ova anketa pokazuje da i njihova stranka ostaje opterećena nepoverenjem. Koalicija okupljena da ograniči predsednika može se razići čim treba odlučiti o porezima, zdravstvu ili javnoj potrošnji.

Zato ovaj rezultat treba čitati kao zahtev za promenom načina vladanja, uz otvoreno pitanje koliko su birači saglasni o programu pobednika. Demokrate su dobile priliku da pokažu kako koriste poverene nadležnosti. Uverljivost njihove alternative tek će morati da izgrade.

Institucionalni značaj izbora je, ipak, neposredniji. Od januara će kontrola kongresnih odbora omogućiti novoj većini da pokreće saslušanja i istrage, traži dokumentaciju i administraciju izlaže javnim pitanjima.

Senat može da uskrati potvrdu predsednikovim kandidatima za ključne funkcije i savezne sudove. Budžetski pregovori daju Kongresu dodatnu pregovaračku snagu.

Tramp zadržava izvršna ovlašćenja i pravo veta, za čije je nadglasavanje potrebna dvotrećinska većina u oba doma. Podeljena vlast zato zahteva dogovor za mnoge odluke koje je republikanska većina ranije mogla lakše da podrži.

Tu leži i važna demokratska pouka ovih izbora. Birači mogu da ograniče predsednika pre isteka njegovog mandata tako što će ojačati instituciju koja ga kontroliše. Delotvornost takve odluke zavisiće od ponašanja obe strane.

Kongresni nadzor može da utvrđuje odgovornost, ali može da se pretvori i u neprekidnu kampanju pred kamerama.

Bela kuća može da pregovara ili da svaki zastoj koristi kao dokaz da joj protivnici onemogućavaju rad. U naredne dve godine Amerikanci će gledati borbu i za nadležnosti i za uverljivije objašnjenje toga ko odgovara za rezultate vlasti.

Poraz će verovatno promeniti i republikansku računicu pred 2028. Mogući predsednički kandidati procenjivaće koliko im Trampova podrška pomaže među stranačkim pristalicama, a koliko odmaže među ostalim biračima. Raskid sa njim i dalje bi mogao skupo da ih košta.

Predsednik, za to vreme, može da potraži prostor za političku inicijativu u međunarodnim potezima. Izborni poraz kod kuće zato ne garantuje mirniju spoljnu politiku.

Upravo tu počinje balkanski deo ove priče. Milorad Dodik je dolazak u Sjedinjene Države, uoči najavljenog skupa pokreta MAGA u Mar-a-Lagu, objavio dok su pristizale vesti o republikanskom porazu.

Pre izbora pozivao je Amerikance srpskog porekla da podrže Trampove kandidate. Taj splet okolnosti dobro prikazuje njegovu spoljnopolitičku računicu. Pristup predsednikovom političkom krugu trebalo je da ojača njegov položaj i predstavi ga kao sagovornika nove Amerike.

Posle izbora vrednost tih kontakata moraće da se proverava u Vašingtonu u kojem će protivnici administracije imati mnogo više prostora da deluju.

Dodik ima konkretan razlog da čuva te veze. Trampova administracija je u oktobru 2025. uklonila sankcije njemu i nizu saradnika, članova porodice i povezanih kompanija. Za njega je to bio značajan politički uspeh.

Međutim, takva odluka ne obezbeđuje trajnu saglasnost američkih institucija sa njegovom politikom.

Još u martu 2026. demokratska senatorka Džin Šahin, republikanac Čak Grasli i grupa njihovih kolega tražili su ponovno uvođenje sankcija, pozivajući se na ugrožavanje Dejtonskog sporazuma i teritorijalnog integriteta BiH.

Kritika Dodika, dakle, ima uporište i među republikancima.

Nova većina može da tim zahtevima obezbedi veću vidljivost i da od administracije traži detaljnije obrazloženje njene politike.

Odluka o ukidanju sankcija i kontakti sa lobistima mogu postati predmet intenzivnijeg kongresnog nadzora. Izborni rezultat sam po sebi ne vraća sankcije: izvršna vlast i dalje sprovodi odgovarajuće mere u okviru važećih propisa.

Ali politička cena odluke da se Dodiku izađe u susret može porasti ako takav potez postane tema javnog saslušanja. Njegovi sagovornici iz predsedničkog kruga sada će morati da računaju i sa tim pritiskom.

Za Republiku Srpsku problem nastaje kada se njeni dugoročni interesi vežu za položaj jednog političara unutar jedne američke stranke. Zaštita dejtonskih nadležnosti zahteva odnose koji mogu da opstanu i posle američke izborne noći. To podrazumeva razgovor sa različitim centrima odlučivanja i politiku čiji se zahtevi mogu braniti pred njima.

Ako se kontakti sa Trampovim saradnicima kod kuće predstavljaju kao dovoljna zaštita za nove institucionalne sukobe, građani preuzimaju rizik takvog tumačenja.

Republika Srpska ima razlog da svoj položaj zasniva na predvidljivijim odnosima nego što je raspoloženje udaljenog partijskog kruga.

Američki izbori zato za Dodika postavljaju vrlo praktično pitanje: šta od njegovog približavanja Vašingtonu ostaje kada deo sagovornika izgubi moć, a deo odluka dobije stroži nadzor?

Odgovor će zavisiti od konkretnih poteza nove većine i Bele kuće, ali i od njegove politike u BiH.

Za Republiku Srpsku korisnije je da ga traži kroz stabilne institucije i održive dogovore. Na izborima u Kanzasu i Teksasu upravo se pokazalo koliko brzo mogu da oslabe politički oslonci koji su još juče delovali pouzdano.

Piše: Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu