NATO šalje direktne poruke o članstvu BiH u svom savezu

Izjava komandant NATO štaba Sarajevo, brigadnog generala Džejms Fauler, da put napretka Bosne i Hercegovine vidi kroz NATO i Evropsku uniju treba shvatiti ozbiljno.

Nije prvi put da se ovako govori, ali protok vremena nam pokazuje da saradnja raste iz godine u godinu. Novija regionalna iskustva sa NATO-om nam govore da neće građani o tome odlučivati nego političari.

Iako je delovalo dugo da je nemoguće da se desi, ulazak BiH u NATO postaje realan scenario. Postoji nekoliko prepreka da se ovaj plan realizuje i očigledno je da se razmišlja o njihovom uklanjanju. Iako apsolutna većina građana u Srpskoj to ne želi, dovoljno je pogledati da su građani Severne Makedonije nisu izglasali sa potrebnim brojem birača i opet su u NATO, a građani Crne Gore nisu mogli ni da se izjasne. Sila boga ne moli.

Saradnja Bosne i Hercegovine sa NATO-om je najvišem mogućem nivou a da zemlja nije članica. Bez obzira ko bio na vlasti, odluke su donošene u kontinuitetu. NATO je prisutan u Sarajevu sa svojim štabom. Pre godinu dana BiH i NATO su usvojile svoj prvi ITPP (Individualno prilagođen program partnerstva) kojim se, između ostalog, definiše i zajedničke ciljeve od obostranog interesa.

Možemo ovaj dokument tumačiti detaljno, ali Fauler je istakao da je on okvir koji vodi ka članstvu. U saradnji sa NATO, BiH ima i Program reformi, koji NATO podržava reforme u BiH u skladu sa svojim ciljevima. NATO Štab u Sarajevu, pored niza drugih delatnosti, služi i kao logistička podrška Misije EUFOR Althea, kojoj je mandat produžen na još godinu dana na sednici Saveta bezobednosti UN pre nekoliko dana.

NATO jasno sprovodi svoju agendu u BiH, domaći političari je suštinski prihvataju iako povremeno javno kritikuju. Fauler je govorio i „interesu građana“ i o finansijskim prednostima koje donosi integracija. O argumentima za i protiv može se diskutovati detaljno, ali NATO ima svoju predistoriju u BiH. U ratu je jasno zauzeo stranu i delovao.

Ovo pitanje je ključna vododelnica zašto se građani Republike Srpske protive. No, sa NATO-om, kao i svakom silom, argumenti nikada nisu ključni. Ko će odlučivati o ulasku BiH u NATO? Mnogo je uporednih iskustava. Postoje zemlje u Evropi koje su članice EU a nisu članice NATO (Austrija, Irska, Kipar, Malta).

Postoje i zemlja koja je članica NATO a nije članice EU (Norveška). Ipak, da se zaključiti da ne postoji postkomunistička zemlja koja je ušla u EU, a da nije prvobitno ušla u NATO. Jasno se vidi da nemamo uporedive primere da nemaju članstvo. Ohrabrujuća informacija je došla iz pregovora o kraju rata u Ukrajini kada se govorilo da Ukrajina može u EU, a da ne uđe u NATO.

Postoje i druge postkomunističke zemlje koje su krenule putem EU intregracija, a da nisu u NATO (Srbija, Moldavija, Gruzija). Ovo su činjenice, o njima sudite sami. Možda BIH bude prva postkomunistička država koja je ušla u EU, bez članstva u NATO. Praksa ovom scenariju ne ide u prilog.

Dva paradigmatska primera koja govore kako „sila Boga ne moli“ su Crna Gora i Severna Makedonija. U Crnoj Gori je skupština odlučila da država postaje članica NATO (2017), iako se opozicija zalagala za referendum. Građane niko nije pitao. U Severnoj Makedoniji održan je „savetodavni“ referendum gde je u referendumsko pitanje uguran sporazum sa Grčkom o promeni imena, o pristupanju EU, o članstvu u NATO.

Iako je većina birača bilo za, bojkot građana bio je veliki – izašlo je samo 37% građana na glasanja, a neophodno je 50% kako bi referendum uspeo. Građani su poslali jasnu poruku, ali to vladajuća politička elita nije čula. Donela je odluku o članstvu u NATO.  U BiH je proces donošenja odluka složeniji, pa neće biti jednostavno kao u CG i S.Makedoniji. Ono u šta sam siguran, građane neće niko pitati ništa. 

Međunarodne okolnosti govore u prilog činjenici da se ovaj put može usporiti. Kritika aktuelne administracije na račun NATO, pokretanje pitanja Grenlanda koje je utihnulo, oštar stav Trampa prema angažovanju u NATO-u, mogu biti deo prepreka za širenje saveza. Ipak, ovo ne deluje kao dugotrajan scenario. Tramp je na pola drugog mandata, a pitanje je koja će biti sledeća administracija u SAD.

Sila Boga ne moli, ali Bog silu ne voli. Građani su nosioci suvereniteta, oni jedini treba da odlučuju jer se ovde radi o trajnim pitanjima. Jasno je da se ovim pitanjem manipuliše i za i protiv, a da se stvari na terenu sprovode redovno. Ako popuste međunarodne okolnosti, teško će izdržati i domaći političari koji su protiv, a građani će ostati jedini koji mogu da preduzmu nešto. Ako građani ostanu uspavani, probudiće se u NATO.

Piše: Prof. dr Despot Kovačević