Bauk kruži Evropom – bauk protesta 

Vlast građanima najpotpunije oduzima uticaj kada ih uveri da više nema o čemu da se odlučuje. Budžetski rezovi tada postaju ekonomska nužnost, a ograničavanje sloboda bezbednosna potreba. Od društva se očekuje da razume okolnosti i prilagodi im se.

Izbori ostaju, ali se sužava prostor za odluke koje bi zaista mogle promeniti pravac. U tom raskoraku vidim zajednički problem ovih evropskih protesta: građani odbijaju da žive pred političkim svršenim činom.

Francuski učenici koji traže nastavnike i belgijski studenti koji se protive štednji brane uslove obrazovanja. Italijanski USB, povezujući predstojeći generalni štrajk sa zahtevima za većim platama i protivljenjem naoružavanju, osporava raspodelu javnog novca.

Različiti zahtevi otvaraju isto političko pitanje: ko odlučuje koje su potrebe društva neodložne, a koje mogu da čekaju? Rečenica da novca nema ostaje nepotpuna dok ne saznamo za šta ga nema, za šta ga ima i ko je odredio tu razliku.

Države, naravno, imaju stvarna finansijska ograničenja. Međutim, postojanje ograničenja ne ukida političku prirodu izbora unutar njih. Kada se određena raspodela tereta predstavi kao jedina moguća, građanima se oduzima pravo da osporavaju njenu pravičnost.

Posebno je razorna asimetrija odgovornosti koja iz toga nastaje: građani se procenjuju prema rezultatima, a vlast prema težini okolnosti. Od mladog čoveka očekuje se da se obrazuje, radi i osamostali; vlast za neispunjena obećanja nudi objašnjenje da živi u teškom vremenu.

Zato je vidljivost mladih važnija od same njihove brojnosti. Diploma je dugo nosila obećanje da će trud otvoriti put ka samostalnom životu. Kada obrazovanje poskupi, stan postane nedostižan, a zaposlenje nesigurno, slabi uverenje da poštovanje društvenih pravila vodi dostojanstvenom položaju. Teret je posebno veliki za one koji nemaju porodičnu imovinu da nadoknadi ono što zarada ne omogućava.

Generacijski sukob tako preseca klasna razlika: neki budućnost nasleđuju, dok je drugi odlažu uprkos tome što su učinili sve što se od njih tražilo.

Protest menja i način na koji ljudi razumeju sopstvenu nesigurnost. Problem koji je u samoći izgledao kao dokaz lične nesposobnosti postaje zajedničko iskustvo. Tu nastaje politički značajan preokret: ljudi prestaju da objašnjavaju svoj položaj isključivo sopstvenim greškama i počinju da ispituju pravila.

Ulica omogućava da se privatna teškoća javno prepozna kao pitanje odgovornosti. To samo po sebi ne dokazuje da su svi zahtevi opravdani, ali menja odnos snaga u raspravi o tome šta društvo svojim članovima duguje.

Žak Ransijer insistira da se politika ne može svesti na vršenje vlasti. Ta razlika pomaže da razumemo šta se događa kada učenik odbije da bude samo korisnik obrazovne usluge, a zaposleni samo trošak u budžetu.

Oni traže položaj sagovornika u određivanju zajedničkih prioriteta. Kriza predstavljanja produbljuje se kada ih vlast priznaje kao pogođene posledicama odluke, ali im osporava sposobnost da o samoj odluci ravnopravno raspravljaju. Građanin tada ima pravo da se žali, uz vrlo malu mogućnost da nešto promeni.

Poslednji protesti u Turskoj otvaraju još dublji sloj tog problema. Na skupovima 24. oktobra u Istanbulu i Ankari tražena je sloboda medija i oslobađanje zatvorenih novinara, uz protivljenje cenzuri i preuzimanju medijskih kuća. Ovde se brani mogućnost da iskustvo građana uopšte postane javna činjenica.

Bez nezavisnog izveštavanja, nezadovoljstvo teže izlazi iz izolacije, odgovornost se teže utvrđuje, a vlast lakše određuje koje su tvrdnje dopuštene. Kontrola informacija zato prethodi kontroli političkog izbora: pre nego što birač odluči, neko je već pokušao da odredi šta on može da zna.

Zbog toga se turski slučaj ne može izjednačiti sa sporom o javnoj potrošnji u Belgiji ili Francuskoj. Različiti su rizici protesta i stepen institucionalne zaštite kritike.

U Albaniji se nezadovoljstvo obrazovanjem, nedostatkom poslova i korupcijom za koju demonstranti optužuju vlast pretvorilo u zahtev za Raminom ostavkom. Za taj slučaj posebno je važno razlikovati evropsku perspektivu države od demokratske odgovornosti njene vlade. Obećanje buduće integracije ne može vlasti unapred obezbediti saglasnost za način na koji upravlja u sadašnjosti.

Albert Hiršman razlikovao je napuštanje organizacije od podizanja glasa radi njene promene. Ta razlika osvetljava i političku vrednost protesta. Iseljavanje može pojedincu otvoriti mogućnosti, a vlast istovremeno rasteretiti dela nezadovoljstva.

Onaj ko ostaje i protestuje zahteva da se zajednica menja zajedno s njegovim položajem u njoj. Otpor zato može sadržati snažnu privrženost društvu. Vlast koja svaku upornu kritiku predstavlja kao neprijateljstvo prema državi pokušava da prisvoji upravo tu privrženost i uslovi je poslušnošću.

Studentski pokret u Srbiji otišao je dalje u rešavanju pitanja ko će predstavljati takve zahteve. Traženjem vanrednih izbora i podrškom sopstvenoj listi povezao je protest sa borbom za institucionalni mandat. Ubedljiva izborna pobeda pokazala je domet tog opredeljenja. Posebnost srpskog slučaja vidim u odluci da se nezadovoljstvo izloži proveri birača i pretoči u odgovornost za upravljanje.

I drugi evropski protesti imaju pozitivne zahteve ali bitna razlika je u tome što je u ovom slučaju pokret izgradio i sopstveni put do njihovog političkog sprovođenja.

Pobeda, međutim, menja položaj pokreta. Zahtevi koje je postavljao drugima postaju merilo njegovih predstavnika. Njihov demokratski ispit biće i sposobnost da sačuvaju prostor za protivnike, nezavisne medije i građane koji će sutra protestovati protiv njih. Moralni autoritet stečen otporom ne sme postati opravdanje za izbegavanje kritike.

Pozivanje na narod postaje opasno čim se iz njega isključe ljudi koji se sa novom većinom ne slažu. Tako bi se obnovila upravo nemoć protiv koje je pokret nastao.

Evropske ulice i masovni protesti u mnogim zemljama zato otvaraju pitanje koliko političkog izbora ostaje unutar poretka koji svoje odluke sve češće predstavlja kao neizbežne. Demokratski odgovor zahteva da se građanima vrati uticaj na određivanje mogućeg, uz odgovornost za cenu svakog predloga.

Nosioci vlasti imaju pravo da odlučuju i da od javnosti traže strpljenje. Nemaju pravo da sopstveni izbor proglase sudbinom. Kada to učine, ulica postaje mesto na kojem društvo ponovo zahteva pravo da odlučuje o sebi.

Za portal BN TV:

Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu