Srebrenica: Život na čekanju, bez nade u bolje sutra

U Srebrenici je godinama život na čekanju.

Dok se na višim nivoima vlasti govori o njenoj važnosti, stvarni život u ovoj opštini postaje sve tiši. Ljudi su bez posla, bez infrastrukture, i polako ostaju i bez nade u bolje sutra.

Srebrenica – mjesto koje se često spominje u političkim govorima, ali rijetko kada u  razvojnim planovima. I dok se ime Srebrenice koristi za političke poene posebno pred izbore, život u ovoj opštini sve je tiši. Mladi odlaze, privreda stagnira, a problemi s osnovnom infrastrukturom traju godinama. Onima koji su ostali život stoji na čekanju. Čega? Ne znaju ni oni sami.

Mnogo ljudi odlazi iz Srebrenice. Stariji ljudi umiru. Omladina odlazi. Niko ne radi na tome da bi se nešto desilo, da bi se ljudi zadržali. Da bi se nešto uložilo. Otvorilo neka radna mjesta. Međutim sve se svodi na politiku.
Mi više nismo ni čaršija. Ni varošica. Ne znam ni šta smo. Jer nemaš onih  osnovnih stvati, kaže Mirko Sekulić iz Srebrenice.

Mladi često po završetku školovanja napuštaju  Srebrenicu. Oni koji ostaju, mahom su bez posla.

Bez posla smo i ja i suprug. Imamo djevojčicu osmi razred. Živimo u Skelanima, na samoj Drini.

Ovde za mlade pogotovo nema ni posla, ni ništa.

Treba više investicija, fabrika, da se ova omladina zaposli. Toga bi najviše trebalo, kaže Elmedina Hasanović.

A nekadašnji privredni kapaciteti, koji su zapošljavali stotine radnika, danas su napušteni, a novih investicija nema.

Samo je Jadar imao šest ili sedam fabrika. Stolice, paletara, pilana, kamenjara. Pa Drina. Bilo je gore do pet hiljada zaposlenih. A da ne govorim o Potičarima dole. Pa rudnik jedan pa rudnik drugi. I sve je to ugašeno. Radi tamo onaj jedan rudnik, kaže Sadik Čehaić.

Višegodišnji problem u ovoj opštini je i  vodosnabdijevanje. Čim krenu visoke temperature kreću i restrikcije. Znalo se desiti i da sam centar danima bude bez vode.

Čim vidite, kad gledamo gore u nebo i očekujemo tu kišu da bismo mogli imati vode da se okupamo, da se umijemo. Doveli su nas u tu situaciju da čim je sunce, čim su suše mi nemamo vode. A ništa se ne radi da bi se to poboljšalo. I onda gledamo u nebo kad će kiša, radujemo se kiši ko indijanci kad su se prije radovali, priča Sekulić.

Banja Guber je još jedan neiskorišten potencijal.

Sa šest ljekovitih izvora, nekada je bila nadaleko poznata. Danas zatvorena. Iako se najavljuje njena obnova, konkretnih pomaka nema. U međuvremenu, mještani strahuju da će i izvori  nestati.

Ono su ovo šetalište proglasili vazdušnom banjom. Mi smo vazdušna banja bili i prije 50-60 godina. A kamo li danas kad nema ljudi i ni sa čim nije zagađeno. Sad nas proglašavaju zonom zaštićenog parka. U redu. Ali mi smo park bili i prije. Ali, šta ste uradili. Jeste li napravili i jednu novu klupu? Jesi li išta uredio da to liči na park, pita Sekulić.

A mnogo je toga što Srebrenica može ponuditi kažu Srebreničani.

Ova Srebrenica koliko ima svojih bogatstava, resursa, svega bi mogla da bude država u državi. Govorim o banji Guber, o rudnicima, šumi, rijeci Drini. O jezeru, turizmu. Samo da nas puste. Ali oni idu da nas unište, rasele jer mi stojimo na bogatstvu. Na zlatu, na srebru, na olovu, cinku, kaže Sekulić.

Sad imamo jednu prodavnicu i ovaj ovde kafić. Naroda nema.

I sad kontam kad bi se Guber banja pokrenula da bi se narod vratio, onda bi došla i pekara i mesara i sve. Ali nekome je u interesu da taj Guber ne radi. Zašto, pita Čehaić.

I dok političari naglašavaju "važnost Srebrenice", ljudi je napuštaju, a problemi koji traju godinama ostaju neriješeni – od vodosnabdijevanja, preko nezaposlenosti, do neiskorištenih resursa.

Lokalne vlasti o tim temama ne govore ni za kamere, a, kako kažu mještani ni sa njima. Dok čekaju konkretne poteze, mnogi se pitaju: ima li Srebrenica budućnost ili će i ona, poput njenih fabrika, ostati prazna. 

(BN) Foto: BN