Сребреница: Живот на чекању, без наде у боље сутра

У Сребреници је годинама живот на чекању.

Док се на вишим нивоима власти говори о њеној важности, стварни живот у овој општини постаје све тиши. Људи су без посла, без инфраструктуре, и полако остају и без наде у боље сутра.

Сребреница – мјесто које се често спомиње у политичким говорима, али ријетко када у  развојним плановима. И док се име Сребренице користи за политичке поене посебно пред изборе, живот у овој општини све је тиши. Млади одлазе, привреда стагнира, а проблеми с основном инфраструктуром трају годинама. Онима који су остали живот стоји на чекању. Чега? Не знају ни они сами.

Много људи одлази из Сребренице. Старији људи умиру. Омладина одлази. Нико не ради на томе да би се нешто десило, да би се људи задржали. Да би се нешто уложило. Отворило нека радна мјеста. Међутим све се своди на политику.
Ми више нисмо ни чаршија. Ни варошица. Не знам ни шта смо. Јер немаш оних  основних ствати, каже Мирко Секулић из Сребренице.

Млади често по завршетку школовања напуштају  Сребреницу. Они који остају, махом су без посла.

Без посла смо и ја и супруг. Имамо дјевојчицу осми разред. Живимо у Скеланима, на самој Дрини.

Овде за младе поготово нема ни посла, ни ништа.

Треба више инвестиција, фабрика, да се ова омладина запосли. Тога би највише требало, каже Елмедина Хасановић.

А некадашњи привредни капацитети, који су запошљавали стотине радника, данас су напуштени, а нових инвестиција нема.

Само је Јадар имао шест или седам фабрика. Столице, палетара, пилана, камењара. Па Дрина. Било је горе до пет хиљада запослених. А да не говорим о Потичарима доле. Па рудник један па рудник други. И све је то угашено. Ради тамо онај један рудник, каже Садик Чехаић.

Вишегодишњи проблем у овој општини је и  водоснабдијевање. Чим крену високе температуре крећу и рестрикције. Знало се десити и да сам центар данима буде без воде.

Чим видите, кад гледамо горе у небо и очекујемо ту кишу да бисмо могли имати воде да се окупамо, да се умијемо. Довели су нас у ту ситуацију да чим је сунце, чим су суше ми немамо воде. А ништа се не ради да би се то побољшало. И онда гледамо у небо кад ће киша, радујемо се киши ко индијанци кад су се прије радовали, прича Секулић.

Бања Губер је још један неискориштен потенцијал.

Са шест љековитих извора, некада је била надалеко позната. Данас затворена. Иако се најављује њена обнова, конкретних помака нема. У међувремену, мјештани страхују да ће и извори  нестати.

Оно су ово шеталиште прогласили ваздушном бањом. Ми смо ваздушна бања били и прије 50-60 година. А камо ли данас кад нема људи и ни са чим није загађено. Сад нас проглашавају зоном заштићеног парка. У реду. Али ми смо парк били и прије. Али, шта сте урадили. Јесте ли направили и једну нову клупу? Јеси ли ишта уредио да то личи на парк, пита Секулић.

А много је тога што Сребреница може понудити кажу Сребреничани.

Ова Сребреница колико има својих богатстава, ресурса, свега би могла да буде држава у држави. Говорим о бањи Губер, о рудницима, шуми, ријеци Дрини. О језеру, туризму. Само да нас пусте. Али они иду да нас униште, раселе јер ми стојимо на богатству. На злату, на сребру, на олову, цинку, каже Секулић.

Сад имамо једну продавницу и овај овде кафић. Народа нема.

И сад контам кад би се Губер бања покренула да би се народ вратио, онда би дошла и пекара и месара и све. Али некоме је у интересу да тај Губер не ради. Зашто, пита Чехаић.

И док политичари наглашавају "важност Сребренице", људи је напуштају, а проблеми који трају годинама остају неријешени – од водоснабдијевања, преко незапослености, до неискориштених ресурса.

Локалне власти о тим темама не говоре ни за камере, а, како кажу мјештани ни са њима. Док чекају конкретне потезе, многи се питају: има ли Сребреница будућност или ће и она, попут њених фабрика, остати празна. 

(БН) Фото: БН