Dragan Đogić: Zašto ćutite braćo borci! (VIDEO)

Prenosimo sjećanje borca  Dragana Đogića o Mitrovdanu, 1992. godine u Nevesinju: Dragi prijatelji i saborci ja sam prekinuo nepisani zakon ćutanja. "Nas niko ne pomenu.  To vam i mogu oprostiti, ali ne mogu nikako, zašto danas ćutite, kada se priprema dati povelja ne-borcu, i to na najsvetiji dan za Nevesinje i Republiku Srpsku".

Republika Srpska 06.11.2019 | 22:55 Nedjelja – Borci:

Kao i svakog dana, rano ustajanje, samo ovo jutro bez trčanja s naoružanjem u rukama i u pancirima, jer nas je komandir obavijestio da je napadnuto Nevesinje i predlaže da idemo pomoći braći, nije trebao dva puta reći.

Brzo smo bili spremni, šalju nam kamion s vozačem (vozač moj otac Jovo – sada pokojni).

Dolazimo u Nevesinje.

Šalju nas do IKM-a, s napomenom da je moguće da ima ubačenih diverzanata, raspoređujemo se na kamionu, dvojica na blatobrane kamiona s puškama na gotovs i polazimo, nismo imali problema do IKM-a.

Dolazimo u IKM (istreno komandno mjesto Nevesinjske brigade)

Šalju nas na Vranjeviće, čuju se neprekidne detonacije, vozač (moj otac) se prepao, zezamo ga – šta je prpa, radi guza ko meduza, razbijamo mu strah (kad sam ostao bez njega, shvatio sam da je bio veliki čovjek), a sami sebi stvaramo pozitivnu tremu kao da ćemo igrati utakmicu.

Stižemo u Vranjeviće.

Raspoređuju nas da zamijenimo Bilećke dobrovoljce (ni danas mi nije jasno zašto dobrovoljci, ali o tom po tom). Sastajemo se s Bilećanima, dogovor je da mi držimo položaj dok oni odu sahraniti poginule,
vratili se u četvrtak poslije ofanzive (niko im nije zamjerio, viteški su se borili). Primamo borbu, svak sebi zida i pravi zaklon, sipaju granate neprestano, zuje što puščani što snajperski meci.

Držimo položaj od nedjelje oko 14-15 sati do ponedeljka veče, imamo ranjenih. Mijenja nas Nevesinjska policija do utorka ujutru, a mi se povlačimo do naših minobacačlija da prespavamo pod šatorom. U noći policija napustila položaj koji smo držali i povukla se prema pozadini.

Ćiro i ja se spuštamo do policije, predvodimo ih i vraćamo izgubljeni položaj. Đera, (dobar borac i ratnik), naziva Ćiru i mene Mirko i Slavko. U mojoj jedinici “Crvene beretke”, meni je bilo 23 godine i bio sam među starijima, ostali golobradi momci od 18-20 godina, a već iskusni borci.

Kad smo utorak dobili hranu, a između ostalog i toplu pitu, dobijamo informaciju da se i mladi i staro diglo, pune vreće s pjeskom, kuhaju, peku. Tada smo znali da Nevesinje neće pasti i siguran sam da smo u tim trenucima bili spremni svi do jednog izginuti samo da očuvamo položaj.

Lijevo i desno od nas bili su borci iz raznih jedinica i viteški su se borili da sačuvaju položaj. Čini mi se da je utorak najžešći bio, najviše kod nas ranjenih, a kod ostalih jedinica i poginulih. Siguran sam što kod nas nije bilo poginulih je paklena obuka, koju smo svakodnevno radili, a zlatno pravilo je gdje god staneš, traži i pravi zaklon. Izdržali smo i utorak.

Srijeda je bila pjesma u odnosu na predhodna tri dana.

Četvrtak

Tajac, broje se poginuli i ranjeni. 

U “Crvenim beretkama”, od 21, 4 teže ranjena (Nešo B, Goran S, Goran Đ i Ljubiša V) i 7 lakše ranjenih. S ponosom mogu reći u ime saboraca i mene, da su “Crvene beretke” bile, ako ne najvažnija , onda sigurno jedna od najvažnijih karika u odbrani ne samo Nevesinja već i Republike Srpske.

Poslije Mitrovdanske ofanzive Kameni, Ćiro i ja smo odlikovani pištoljima (čehoslovačka zbrojevka) za hrabrost.

Poslije 27 god. ćutanja:

Braćo Nevesinjci (policija) i Bilećani (dobrovoljci) koliko prođe obilježavanja Mitrovdanske ofanzive, a da nas niko ne pomenu. To vam i mogu oprostiti, ali ne mogu nikako, zašto danas ćutite, kada se priprema dati povelja ne-borcu, i to na najsvetiji dan za Nevesinje i Republiku Srpsku.

Dragi prijatelji i saborci ja sam prekinuo nepisani zakon ćutanja.

Očekujem da i vi pišete viđenje ofanzive iz ličnog ugla. Moram spomenuti Kamenog i Koljeta koji su bili izuzetni borci, a još bolji ljudi (stradali poslije rata). Pokoj im duši !

“Crvene beretke” – Dragan Đogić

(Istok)