Priča: Hoće li novac i navijači/potrošači uništiti fudbal?
Bilo bi naivno misliti da se Anjeli, Perez, Rumenige, Al Kelaifi i drugi iz vrha ECA bore iz petnih žila za super Ligu šampiona u kojoj bi igrali klubovi iz istočne i centralne Evrope ili Skandinavije.
Fudbal 13.04.2019 | 23:15
Uprkos decidiranim javnim izjavama prvog čoveka UEFA Aleksandera Čeferina protiv Superlige i pomirljivo-konsturktivnom pristupu predsednika Evropske asocijacije klubova (ECA) Andree Anjelija, bauk Superlige nastavlja da kruži Starim kontinentom. Predsednici i vlasnici najmoćnijih evropskih klubova već godinama tretiraju svoje fanove kao potrošače a ne kao navijače. Globalizacija, planetarna popularnost evropskih velikana na svim kontinentima je marginalizovala uticaj i značaj “lokalnog” navijača i otvorila nove horizonte klubovima kojima su nacionalni ovkviri sve tesniji a glad za novcem sve izraženija. Danas više nema bogatih fudbalskih mecena koji iz ljubavi prema svom klubu, za koji su navijali kad su bili klinci, rizikuju lično i porodično bogatstvo.
Čeferin je reizabran za predsednika UEFA uz poklič da neće dozvoliti stvaranje Superlige, jer bi, po njegovom mišljenju, ona bila smrtonosna za nacionalne šampionata i za ceo fudbalski pokret. ECA, odnosno najjači klubovi na Starom kontinentu su navodno odustali od ideje formiranja Superlige, ali zauzvrat traže drastičnu reformu kalendara, Ligu šampiona sa 32 kluba podeljena u četiri grupe po osam timova iz kojih se četiri prvoplasirana kvalifikuju za osminu finala. Na taj način bi moćni timovi sebi obezbedili najmanje 14 utakmica u grupnoj fazi i zatim dodatne mečeve u nokaut fazi, od dve u osmini finala do sedam koliko bi odigrali finalisti. U konačnom zbiru bi se igrala 21 utakmica u odnosnu na sadašnjih 13.
Ovde treba napomenuti da reforma kalendara i Lige šampiona nije usmerena na širenje takmičenja na veći broj zemalja, naprotiv cilj je stabilan i dominantan broj predstavnika iz elitnih liga uz par timova koji bi se obezbedili ulaznicu kroz sito i rešeto kvalifikacija i Lige Evrope. Bilo bi naivno misliti da se Anjeli, Perez, Rumenige, Al Kelaifi i drugi iz vrha ECA bore iz petnih žila za super Ligu šampiona u kojoj bi igrali klubovi iz istočne i centralne Evrope ili Skandinavije.
Na drugoj strani imamo sve brojniju četu investitora, lovaca na profit i nestrpljivih biznismena koji u fudbalu vide mnogo veći potencijal za zaradu od one koju sada donosi. Španski AS i Vol Strit žurnal objavili su nedavno da je grupa tajkuna i milijardera iz Azije i SAD, predvođena Stivenom Rosom, stavila do znanje vodećim evropskim klubovima da bi svaki od njih počinjao sezonu u Superligi sa zagarantovanom, minimalnom zaradom, od 900.000.000 evra. Da, dobro ste pročitali 900.000.000, malo manje od milijarde, odnosno pet puta više od cifre koju zaradi pobednik Lige šampiona.
Računica se bazira na planetarnoj popularnosti fudbala i mogućnosti da se televizijska prava prodaju u gotovo svim zemljama sveta. Nijedan drugi sport nema tako veliku i kapilarnu publiku raspoređenu u svakom ćošku sveta. Za razliku od drugih sportova koji su limitirani na ograničeni broj zemalja, fudbal ima jedini planetarni potencijal. Nijedan drugi sport, čak ni Formula 1, ne donose gledanost, slušanost u debatnim emisijama tokom nedelje ili dizanje tiraža u tzv. mrtvim danima kao fudbal. Jedina sport koji omogućava medijskoj industriji da radi 24 sata dnevno je fudbal.
Najveći gubitnik stvaranja Superlige bili bi nacionalni šampionati u pet najrazvijenijih fudbalskih zemalja (Engleskoj, Španiji, Italiji, Nemačkoj i Francuskoj). Sve njih bi zadesila sudbina drugih nacionalnih prvenstava koji plaćaju danak supremaciji pomenutih pet šampionata i činjenicu da je “petica” praktično okupirala sve termine tokom vikenda ostavljajući samo mrvice ostalima.
Veliki evropski klubovi shvataju da nešto mora da se menja. Ako pogledamo u poslednjih deset godina ko je osvajo šampionske titule u pet najjačih evropskih liga primetićemo sve izraženiju dominaciju jedne ili dve ekipa, sa delimičnim izuzetkom Engleske. U Italiji, Francuskoj, Nemačkoj prvenstva su po pravilu dosadna jer je dominacija Juventusa, PSŽ-a, Bajerna takva da drugi timovi mogu da osvoje titulu samo kada se se dogodi konjunkcija zvezda. U Španiji “dosada” ima dva imena: Real Madrid i Barselona. U Engleskoj tri (Mančester Siti, Čelsi, Mančester Junajted). Da bi videli novi Lester kako osvaja nacionalni šampionat u ligama “petice” moraćemo da čekamo sledeće pojavlijvanja Halejeve komete, ako nam se i tada posreći.
Čelnici ECA ne žele u ovom momentu da ulaze u klinč sa Evropskom kućom fudbala i nameravaju da postepeno pripreme teren za epohalne promene, kao što su to uradili tokom devedesetih godina, kada je reformisan Kup šampiona i pretvoren u Ligu šampiona. Prvi cilj je reforma kalendara i njegovo usaglašavanje na svim nivoima i davanje prioritetu utakmicama proširene Lige šampiona. Glavna novina će se odnositi na vreme održavanja utakmica Lige šampiona koje će se igrati vikendom. Motiv za tu istorijsku promenu je namera da se obezbedi maksimalan profit od prodaje televizijskih prava za azijsko i američko tržište, kao i svih pratećih oblika zarade: od merčandajzinga do turizma. Imajući u vidu vremenske zone u Aziji i SAD, pravili bi se rasporedi koji bi na najbolji mogući način uskladili sva potencijalno interesantna televizijska vremena.
UEFA zaplašena pretnjom od stvaranja Superlige je napravila iskorak ka zahtevu ECA za reformu kalendara ne shvatajući da joj tako Superliga koju je izbacila kroz vrata ulazi kroz prozor. Medijska pažnja i televizijsko pokrivanje Lige šampiona koje će se u proširenom formatu “razmazati” na 21 vikend, praktično monopolizuje polovinu vikenda u sezoni i stavlja u debelu senku nacionalna takmičenja. Nije teško zamisliti da će proširena Liga šampiona koja se igra vikendom biti samo sredstvo da se lakše proguta i svari porivanje novog elitnog takmičenja u fudbalu na Starom kontinentu.
Tradicionalno, evropski veliki klubovi uvek podižu ulog u igri da bi dobili ono što su na startu zacrtali: u ovom slučaju to je bila refoma kalendara i super Liga šampiona, sledeći potez će biti Superliga. To je neizbežno. Globalizacija ne može da se zaustavi. Kao što su klubovi iz velikih gradova i moćnih centara uzeli najveći deo sponzora, novca od televizijskih prava, okupirali medijski prostor, pretvorili timove iz malih sredina u svoje vazale i kada se radi o igračima i o navijačima. Primere radi, nije tajna o “dvojnom navijačkom državljanstvu” u svim zemljama: navija se za lokalni klub i za jedan veliki. U poslednje dve decenije, uz pomoć globalizacije, i koncentracije kvaliteta, dobili smo “trojno navijačko državljanstvo”: pored lokalnog, nacionalnog, sada se navija i za klub u evropskim okvirima. Štaviše, navija se za trenere i igrače pojedinačno, pa se menja, na tom “trećem” nivou omiljeni tim u zavisnosti gde je naš ljubimac prešao.
Na sve to, kao fil se prelilo, veliko interesovanje u Aziji i SAD za evropski fudbal. Ne treba biti veliki mag marketinga pa shvatiti da azijsko i američko tržište mnogo više interesuju utakmice između Juventusa i Mančester Junajteda nego Juvea i Frozinonea ili Junajteda i Barnlija. Zahvaljujući novcu od televizijskih prava i globalnom merčandajzingu za Real Madrid, Bajern i druge velike klubove koji imaju armije navijača na celoj planeti, lokalni navijači su jednako važni kao i oni razasuti po svim meridijanima. Prošla su davno vremena kada su se fudbalski klubovi finansirali prodajom karata za utakmice. Drugim rečima za predsednike moćnih klubova navijači su postali potrošači koji kupuju dresove, navijačku opremu, gadžete, plaćaju televizijske pretplate da bi gledali utakmice. Puni stadioni više nisu potrebni da bi se timu pružila podrška - zamislite koliko nekog stranca koji ne govori ili jedva natuca jezik zemlje u kojoj igra fudbal može da motiviše ili demotiviše “paklena atmosfera” - već da bi televizijski spektakl bio potpun, moćan i privlačan.
Fudbal ne može mimo sveta, jer je njegov najvažniji sporedni deo a na nama je da odlučimo da li ćemo da se zavaravamo da smo navijači ili da shvatimo da smo potrošači, pa da tražimo neka prava. Ako ništa drugo da plaćamo manje: od ulaznica za utakmice do dresova i televizijskih pretplata.
Izvor: mozzartsport
Foto: Reuters
Komentari / 0
Ostavite komentar