Priča: Mauricio, čuvaj se februarskih ida...

Kepa Arizabalaga je tek simptom, samo trenutno najglasnija kobra u zmijarniku koji stanuje u svlačionici Fudbalskog kluba Čelsi; oni oko njega, koji su pokvarili to dete za svega sedam-osam meseci, oni su pravi krivci.

Fudbal 28.02.2019 | 23:45 Čitao je Mauricio Sari sigurno Šekspira, Cezar se u Italiji izučava još u vrtiću, i možete da ga zamislite kako između dva dima prevrće stranice, pepeo pada na knjigu, i šteta što je napuljski bankar – to ne zvuči predaleko od “Mletački trgovac”? – čovek od brojki i razuma, a ne sujeverja.

Jer mora da je bilo onih koji su ga, sasvim dobronamerno, upozoravali na martovske ide – došle su, ipak, nekoliko dana pre trećeg meseca, no dovoljno blizu da metafora izdrži – i sudbinu jednog političara što ga vrebaju u Londonu. A on je samo odmahnuo rukom, kao što vredni ljudi uglavnom čine.

Nije trebalo, kao kod rimskog cara, biti vidovnjak pa znati da je nešto toliko trulo u državi plavoj, da ni čovek koji je umilostivio svoj grad, a što je u životu i na jugu Italije najteže, ne bi mogao da izleči taj karijes koji odmah napadne živac.

U stvari, kako će se ispostaviti – ma kakav bio epilog onoga što se dogodilo na Vembliju i onoga što se događalo ove sezone bude po Sarija – baš takav čovek ne bi to mogao da uradi.

Jednog vrednog su, uostalom, već potrošili. Zvao se Antonio Konte i doneo im je toliko radosti da je morao biti obešen, kao diplomski rad zaverenika.

Čelsijeva je bolest odavno uznapredovala, ima ona čuvena da riba smrdi od glave – samo što se glava ne pojavljuje, odbegli Rus je ove sezone, valjda ljut na Britaniju zbog sankcija, nešto kao Kajzer Soze, svi pričaju o njemu a njega nema pa nema – a u tom miomirisu se kupaju i uživaju i skupo plaćeni igrači, sveBrut do Bruta, taman kao i onaj bljutavi dezodorans iz našeg detinjstva.

Tako se ne vodi fudbalski klub, nijedna ozbiljna firma, ali tako se, nagađamo, može ponašati u kakvoj kriminalnoj organizaciji...

Kepa Arizabalaga učinio je nešto neoprostivo, to nije sporno, svako od nas ko se makar jednom pojavio na bilo kom treningu, od karatea do stvaranja školske ekipe u košarci koju selektira trener fizičkog, zna da se trenerova ne poriče, bilo da ste najskuplji na svetu, ili posebno kada ste najskuplji na svetu.

No Bask je tek simptom, samo trenutno najglasnija kobra u zmijarniku koji stanuje u svlačionici Fudbalskog kluba Čelsi; oni oko njega, koji su pokvarili to dete za svega sedam-osam meseci, oni su pravi krivci.

A u dobrim dramama i tragedijama, takvi uglavnom prežive i ostanu da čekaju naredni roman, ili sezonu.

Tako nešto desiće se i Čelsiju, klubu koji je ionako na stubu srama i pod sankcijama, i nije to slučajno; pa ipak, neće ona motka udariti baš po svima, iako bi za ono što se događa na Stamford Bridžu trebao redenik umočen u septičku jamu.

Bilo je valjda samo pitanje vremena kada će primadone od igrača, kojima je mimo terena bilo dozvoljeno sve uraditi nešto i na onom zelenom parčetu naših života na kojem su, mislili smo, pravila važila makar tih devedeset minuta.

O, možeš ti i u dresu da budeš varalica i prevarant, onoliko smo ih se nagledali, ali ne možeš da budeš pobunjenik i revolucionar. Čak su i najpokvareniji i najnadobudniji ostavljali ono što imaju da kažu za trenutak kada se ugase kamere, pa dođe vreme za gledanje u oči.

Kepa i njegovi nalogodavci i sponzori – jer kako ih drugačije nazvati? – prešli su taj Rubikon u nedelju u finalu Liga kupa, i možda ima neke mučne simbolike u tome što se to dogodilo baš na svetom mestu ove igre, odakle je ona počela da širi svoju magičnu moć po planeti.

Da se više ne lažemo, da više ne romansiramo, da se više ne pravimo da je sve u redu...

David Luiz, ili lažni kapiten Asplikueta, verovatno svi sem Sarijevog mezimca Žoržinja i dobrog čovekaKantea, oni su odavno oštrili noževe. Danas je bila samo surova egzekucija u režiji jednog zaverenika, ali uradio bi to i neko drugi.

Jer kako objasniti ono ćućorenje Kepe i Davida Luiza nego smejuljenjem pred očima, a u stvari iza leđaMauricija Sarija? Kako je Asplikueta mogao da drži ruke u džepovima i pravi se da je izgubio kliker na vemblijevskoj travi, pa da bezočno laže da je bio (levi bek) na drugoj strani terena kada se sve događalo? Ako oni, i svi ostali, nisu shvatili da je ovo mrlja na njihovoj karijeri jednako kao na Kepinoj, onda nisu samo pokvareni, nego i malo priglupi.

Možda se o njegovim ljudskim kvalitetima ne bi napisala enciklopedija, ali zamislite, na trenutak, istu situaciju u kojoj je kapitenska traka na ruci Džona Terija? Morao bi Kepa da izađe, sve udarajući se nogama u zadnjicu; morao bi, ako ništa drugo, jer bi mu pravi kapiten i čovek koji zna šta je fudbal i šta je fudbalski klub u krajnjoj instanci rascopao nos, svima za nauk, i za odbranu ono malo digniteta što je ostalo ovoj igri.

I oprostićete nam što se slatko smejemo kada zamišljamo tu scenu. Ali jeste jadno i bedno što je nešto tako naučna fantastika, a Kepa Arizabalaga datost i činjenica.

Fudbal nije istorija, mada ponekad zaliči na nju, a Mauricio Sari nije Cezar, mada ga je grupa siktavih anakondi ostavila da krepa pred očima čitavog sveta. Njegovo “spuštanje lopte” posle javnog poniženja više svedoči o njegovoj rezigniranosti nego o bilo čemu drugom.

Oporaviće se on, hoćemo reći, čak i ako mu je ovo bila poslednja utakmica na klupi Čelsija, ali koji bi stručnjak koji drži do sebe, koji ima dostojanstvo, prihvatio, ovog februara, marta, narednog ili bilo kojeg drugog leta, poziv Romana Abramoviča?

Kao i svaka hobotnica, ova mora da bude razmontirana da bi se krenulo dalje.

Sve mimo toga bila bi samo još jedna predstava, gora od one Kepine.

Izvor: mozzartsport

Foto: Reuters