Intervju - Jedan na jedan sa Tavambom...

Kad je mogao Rože Mila na Mundijal, mogu i ja u Premijer ligu! Šta je rekao Nikolić, a šta Đukić, zašto je odbijena ponuda od 2. 500. 000 evra i kako je eksplodirao ove jeseni u dresu Partizana.

Fudbal 17.11.2017 | 23:07 Misao prva: kako li je štoperima kad se na njih zaleti stena od 90 kilograma čistih mišića i licem koje tera strah u kosti...

„Znam koliko sam jak i znam da koristim svoju snagu“.

Misao druga: kako li je istim tim defanzivcima kad shvate da naspram sebe nemaju samo sirovu snagu, već čoveka koji u akcije obavezno uključi i um...

„Umem da igram, jer sam igrao sve“.

Misao treća: ne dozvolite predrasudama da vladaju, pošto se pokazalo da Leandre Tavamba ne samo da zna lopte nego i te kako može da bude koristan za igru i rezultate Partizana. I da, samo da znate, nije tako strašan kao što izgleda. Pre će biti da je div dobre ćudi i bistrog uma, atipična pojava superligaškog fudbala, izgrađenih vrednosti, pristupačan i otrvoren, što je potvrdio u intervjuu MOZZART Sportu.

Prvo o brojevima: dao si 13 golova, imaš i osam asistencija od početka sezone. Da li si očekivao tako dobar učinak?

„Nisam iznenađen, jer sam na početku sezone rekao sebi: „e, sad moraš da radiš na statistici, da pobošljaš brojke“. Mada, nisam ni do kraja zadovoljan. Učinak je morao da mi bude bolji, imao sam prilike da ga podebljam, a promašivao sam šanse. Generalno, ipak, zadovoljan sam“, kaže Tavamba za naš portal.

U savremenom fudbalu se - svidelo se to nekom ili ne - sve svodi na poređenja. Delom u odnosu na prošlu sezonu, delom u odnosu na tvoje saigrače iz tog perioda, a već sad sad imaš bolji učinak nego što su Uroš Đurđević ili Leonardo zabeležili u jesen 2016. Kako, s tim što moramo da primetimo da si, za razliku od njih, igrao i evropske mečeve?

„Ne želim da se merim s njima dvojicom, bitnije mi je da pobošljam lični učinak u odnosu na lane. Pazite ovo, proletos sam dao sam samo dva gola i upisao još dve asistencije. Zato sam sebi dao zadatak da napredujem. To sam već uradio, ali, što rekoh, nisam zadovoljan. Ne do kraja. Preostalo mi je još devet utakmica do pauze, samim tim imaću više prilika da poradim na statistici. Verujte mi, radim naporno svakog dana da tako i bude“.

Iz kluba je procurila informacija da te bivši trener Marko Nikolić nije video u projekciji tima za ovu sezonu. Jesi li imao takva saznanja?

„Da, takve glasine su kružile. Pričalo se, stiglo je i do mene da me nije želeo u ekipi za ovu sezonu i to bi se verovatno desilo da je ostao na klupi. Nije da sam nešto posebno iznenađen zbog toga ili da sam ljut, taman posla“.

Zašto?

„Zato što sam bio zadovoljan prošlosezonskim učinkom. Odmah po dolasku postavio sam sebi cilj da budem prvak države sa Partizanom i da moj tim odbrani kup. To smo uspeli. Zimus sam razgovarao sam sa trenerom , bio je to otvoren dijalog, Nikolić mi je u lice rekao da mu je potreban fudbaler sposoban da igra između veznog reda i napadačke linije. Gledajući moj video zapis zaključio je da mogu da odradim taj posao“.

Gde je „kvrcnulo“?

„Da pojasnim, od starta nisam bio označen kao čovek koji će da daje golove u svakoj utakmici. Posebno što sam u timu zatekao igrače poput Đurđevića i Leonarda, koji su počinjali svaki meč. I davali golove. Partizanu je bio potreban neko ko će da odradi rolu koju sam opisao. A kad sam rekao da nisam iznenađen što me Nikolić ne želi mislio sam na to da sam video kako se stvari razvijaju pred kraj sezone. Razočarao sam se što nisam dobio priliku da zaigram ni minut u finalu Kupa Srbije, a u završnici Superlige sam skapirao da sam sve ređe na terenu, poput gostovanja u Nišu i još nekih utakmica, gde mi je minutaža bila skromna. Otuda su glasine bile normalne“.

Marko Nikolić je otišao u Videoton, stigao je Miroslav Đukić i od početka krenuo da te hvali rečima kako si „vrhunski igrač, sposoban da omogući ekipi izlazak iz problema u odbrani, raznovrstan u izgradnji akcija i u realizaciji“. Uostalom, kod aktuelnog šefa struke imaš najveću minutažu od svih igrača.

„Sa Đukićem je malo drugačije. Više razume igrače, jer je i sam bio fudbaler. Čak i ako kažemo da me Nikolić nije želeo, moram da budem pošten i istaknem kako je u javnosti uvek o meni govorio u superlativu. Ne zaboravite da je i Marko pričao kako mogu da donesem različite opcije u igri, u izgradnji napada. Srećan sam, ipak, što je došao baš Đukić i video sve to isto. Nikolićeva vizija taktike za budućnost nije podrazumevala mene u timu. Sad je najvažije kako to funkcioniše sa Đukićem. A ide nam dobro. Ušli smo u grupnu fazu Lige Evrope i blizu smo nokaut runde, preskočili smo prvu prepreku u Kupu Srbije, a u prvenstvu smo na četiri boda zaostatka za Crvenom zvezdom, što je nadoknadivo. Sve je u našim rukama“.

Možeš li da definišeš svoju ulogu u fudbalu?

„Na šta misliš?“

Šta si: centarfor, polušpic, ofazivni vezni ili...?

„Teško mogu da odgovorim na to pitanje, jer sam tokom karijere uvek sam pokrivao više pozicija. U omladinskoj reprezentaciji Kameruna bio sam štoper, u olimpijskoj su me stavljali na zadnjeg veznog, a u klupskom fudbalu sam uvek delovao kao ofanzivni vezista ili napadač. Nije bitna pozicija, najvažnije mi je da najpre budem na terenu, onda i da na njemu uživam. I da dajem golove. Nezavisno od pozicije, smatram da mogu da ga dam odakle hoćeš. A ako me pitate da odaberem gde se najbolje snalazim onda sam siguran: rođen sam za napadača“.

Još nešto o tvojoj igri: da li si zadovoljan ako daš jedan gol na meču, u smislu „to je to, odradio sam posao za koji sam plaćen“, čini se da nemaš onakvu glad kakvu je pokazivao, na primer Đurđević, da po svaku cenu juriš dva ili tri gola po utakmici?

„Ne bih to tako rekao. Ako mogu da dam pet komada za 90 minuta, logično je da ću biti srećniji ako u tome i uspem, nego da spakujem samo jedan. Dakle, nije u pitanju glad. Meni je važnija ekipa. Tu dolazimo do onoga što sam radio kroz celu karijeru, ovo što sam rekao za snalaženje na različitim pozicijama. Možda mi dođe da posle postignutog gola asistiram, da mu se revanširam kolegi iz špica i pokažem timu kako nisam egoista. A nisam sebičan, verujte mi. Ne mislim samo na sebe, prioritet mi je rezultat tima. Počnem li da razmišljam hoću li dati, dva, tri ili pet golova onda sama igra Partizana postane drugačija. Onda nikom ne bih dodao loptu. To ne valja. Prošle sezone smo imali taj problem. Ne želim da budem problem za tim“.

Šta je problem sa tvojim velikim prijateljem iz vremena provedenog u Slovačkoj, Sejdubom Sumom, još se nije prilagodio zahtevima velikog kluba kakav je Partizan?

„Ključna reč je ona koj si i sam izgovorio. Još. Svi znaju šta Suma zna, šta može, ali to nije uradio. Još. Glavni razlog je tajming dolaska. Potpisao je za nas posle revanša u Podgorici i bilo mu je teško da se uklopi istog trenutka, jer je sve vreme insistirao na transferu iz Slovana. A klub nije hteo da ga pusti. Zato je Suma preduzeo drastične mere, namerno prestao da trenira kako bi pokazao Slovacima da ga više ne zanima da ostaje tamo i da mu je potreban novi izazov. Želeo je svim silama u Partizan, da istraži nešto novo, čuo je da su ovde sjajni navijači i odličan klub. Onda se povredio. Kad se sve to skupi, nekoliko sedmica bez treninga, povreda, velika očekivanja javnosti, pritisak navijača... Polako, kad se oporavi od cele atmosfere koja ga prati i kad mu telo bude spremno videćete zašto je Partizan odlučio da ga kupi“.

Kad očekuješ Sumu na maksimalnom broju obrtaja: odmah, na proleće, na kraju sezone?

„Voleo bih da ga imamo već danas u punoj snazi. U fudbalu ne možete da predvidite kad će neki igrač da se pokaže. Mnogo je takvih primra. Trenutno ekipi ide dobro i bez Sume, može na miru da iskoristi ovaj period da se sabere i da nam donese ono što svi znamo da može“.

Gde vidiš sebe na kraju sezone?

„Ostale su mi još tri godine ugovora sa Partizanom. Klub se pita za sve. Najvažnije je da pružam partije kakve se od mene očekuju“.

Onda, možda stigne, i unosnija ponuda od 2.500.000 evra, koliko je nudio jedan italijanski klub?

„Ne znam ko me je tražio, ali znam da je Partizan tu ponudu odbio. Što je u redu, jer je ponuda bila adresirana na klub, pa nije bilo ni potrebe da mi je prenose. Profesionalac sam, poštujem svoj ugovor, a cilj mi je da dajem celog sebe na terenu, da na kraju godine stigne ponuda bolja od pomenute“.

Misliš, iz Premijer lige?

„Da, da, i dalje mislim da mogu da ostvarim san i zaigram u Engleskoj. Nije to pitanje godina, iako ću u decembru napuniti 28. U fudbalu je uvek bilo i uvek će se računati kakav ti je učinak na terenu, a ne koliko si star. Imaš primer mog zemljaka Rožea Mile, igrao tip na Mundijalu u 42. Ako je on mogao u Italiju 1990, zašto ne bih mogao ja u Englesku? Mada, prilično teško je dobiti radnu dozvolu za Premijer ligu, moraš da imaš između 60 ili 70 igara za reprezentaciju u poslednje dve godine, a to mi nedostaje“.

Ima li nagoveštaja da će se to promeniti?

„Prošao sam sve mlađe selekcije Kameruna i verujem da će mi baš igranje u Partizanu pomoći da zakucam i na vrata A tima. Čini mi se da je samo pitanje trenutka kad ću dobiti poziv, čuo sam pojedine sunarodnike kako se raspituju za mene, čude se i oni kako čovek koji igra Ligu Evrope i daje golove u njoj nema mesta u svojoj državi. Ako ovako nastavim, biće i reprezentacija“.

Statistički si najkorisniji igrač Partizana ove sezone, a ko je po tvojoj oceni najbolji?

„Pre bih rekao da smo snažni kao tim, ne mogu da kažem da zavisimo od jednog igrača, ali je onaj ko nam donosi dosta na planu motivacije definitivno Vladimir Stojković“, ocenio je Leandre Tavamba, uz napomenu da igrački uvek odskoči neko drugi, te je pomenuo još tri nadimka „Bambi, Sale, Mileta“.

TALE SUROVI - ZASLUŽUJEM TAJ NADIMAK

Kad smo kod nadimka, kako ti se sviđa Tale Surovi, čiji su autor novinari, po liku koji je Josif Tatić tumačio u seriji „Grlom u jagode“.

„Sviđa mi se. Kad sam došao u Partizan bilo mi je jasno da će ljudi najpre komentarisati „gledaj ovoga kako je jak“. To i pokazujem i mislim da zaslužujem taj nadimak. On mi je i motivacija, inspiracija“.

Kako te zovu saigrači?

„Tale, Tavi, a ima i onih navijača koji me zovu Miki. Bez speciojalnog značenja, niti se trudim da skontam šta to znači“.

ODELA ZBOG AFRIKE, ŠEŠIRI ZBOG PORODICE

Grobare si, između ostalog, oduševio odevnim kombinacijama, stajlingom, odelima. U čemu je fora?

„Sve datira iz vremena kad sam počeo da igram fudbal i da zarađujem pristojan novac. U Africi je uvreženo mišljenje da je fudbal za neobrazovane ljude, za grubijane, za one koji ne misle ni o čemu drugom osim o lopti. E, hteo sam makar oblačenjem da pošaljem poruku da kako bi i fudbaleri trebalo da budu tretirani i poštovani kao isto kao ljudi koji obavljaju bilo koju drugu profesiju. Namera mi je bila da stilom pokažem da i mi umemo da se obučemo i da, na primer, takvi idemo na posao, kao i kad neki drugi krenu u firmu. Šta fali?“

Još jedna velika tvoja ljubav su - šeširi?

„Ha-ha-ha-ha... Ne znam ni sam koliko im imam u ormaru, ne brojim ih. Znam samo da su specijalni, jer  je na svakom šeširu izvezeno ime po jednog člana moje porodice. Imam dva brata po majčinoj, a tri po očevoj liniji, dve sestre po majici i jednu po ocu. Velika porodica? Možda se vama tako čini, jer za prilike u Africi i nije velika“.

SVE JE TO ZBOG MOJE ŽENE

Da završimo kako smo i polčeki - brojevima. Posebno impresivan bio si u periodu između prethodne i aktuelne reprezentativne pauze, na osam utakmica pet golova i jedna asistencija. U čemu je tajna?

„U mojoj supruzi. Melodi je pre mesec dana došla u Beograd i otad stvarno igram dobro. To znači samo jedno, moraću stalno da budem sa ženom da bih nastavio u istom stilu“, smeje se Leandre.

Izvor: mozzartsport