Priča: Filipova senzacija koju smo godinama čekali...

Bajka u Parizu i Filipov put sa samog dna! "Granice tenisa su se pomerile, što su stariji igraju sve bolje i bolje, a nama mlađima je teško da se probijemo jer je velika konkurencija. Došli su novi igrači, svi su dobri, ali stoji da svi treba mnogo da radimo da bismo se dokazali".

Tenis 06.11.2017 | 23:30 Ovu rečenicu izgovorio je tokom US opena 2015. godine pomalo tražeći i opravdanje za to što, u tom trenutku, već sedam godina ne uspeva da opravda epitet jednog od najtalentovanijih tenisera sa ovih prostora.

Sumnja se polako uvukla među misli Filipa Krajinovića, pojačana čestim povredama i dugim pauzama pretila je da prevagne na stranu zvanu "bataliću ovaj sport", a uprkos sjajnom učinku u juniorskoj konkurenciji i najavama blistave karijere, nje nije bilo ni u tragovima.

"Imao sam mnogo povreda tokom karijere, bilo je teško jer sam zbog toga izgubio sve sponzore. Hvala mojoj porodici koja je ostala uz mene", opisao je nedavno borbu koju je vodio.

Nije lako za momka koji je u mlađim kategorijama bio dominantna figura naviknuta na pobede.

Momak rođen u Somboru 27. februara 1992. je već kao mali pokazivao veliki talenat za tenis – sa pet godina počeo je da trnira u TK "Žak", da bi sa 15, nakon sjajnog nastupa i finala Oranž boula, dobio poziv da se priključi renomiranoj akademiji Nika Bolitijerija u Bradentonu.

Dok je trajao uspon Novaka Đokovića, teniska javnost bila je oduševljena momkom "koji će osvojiti" svet, a koji je vršnjake iz Srbije dobijao kako je hteo.

"Filip je oduvek bio pun samopouzdanja. Ne voli da gubi i ima jak motiv da uspe. Na tom Oranž Boulu je izgubio od Bernarda Tomića, ali su u njemu videli potencijal i rešili da ga pozovu kod njih. Ovde u Srbiji još nije izgubio nijedan meč. Znao bi samo da se prijavi za neki od turnira, ode i pokupi nagradu, uglavnom novac ili stvar kao što je mobilni telefon. Samo bi se pojavio i rekao – tata, evo ti nagrada, osvojio sam to za tebe", izjavila je svojevremeno Filipova majka Vera.

Sve je bilo spremno da 2008, kada je ušao u profesionalne vode, zablista na ATP turu.

"Od treće godine nam je bilo jasno da će se baviti tenisom. Nama je to nekako prirodno, pošto su i moj suprug Stipan i njegov brat Siniša, jedan od Filipovih prvih trenera, igrali tenis. Kao dete je reketom vitlao po celom stanu. Porazbijao je mnogo toga, sijalice, ogledala i još štošta, ali bio je to znak da će igrati tenis. Stalno je pričao o Federeru, a sviđa mu se i kako igra Rodik ili ranije Sampras", dodala je tada.

Međutim, Krajinović je na svojoj koži osetio svu surovost profesionalnog sporta i onu izlizanu frazu da je prelazak iz juniorske u seniorsku konkurenciju koštao velike talente ‘belog sporta’.

Zahteve koji su bili na izuzetno visokom nivou nije mogao da isprati, falilo mu je fizičke snage, a konstantni treninzi, putovanja i mečevi sa konkurentnim protivnicima počeli su da uzimaju danak.

Krajem 2010. doživeo je povredu ramena koja ga je odvojila sa terena tokom čitave 2011. i posle operacije se vratio kao 1.403. igrač na svetu.

Povratak je bio težak, ali uspešan – prve titule na fjučersima, pa čelendžerima, debi na Rolan Garosu i u sledeće tri godine je toliko napredovao da se prvi put probio u najboljih 100.

Talenat nikada nije bio sporan, ali kada je došao trenutak da se napravi dodatni iskorak, desilo se potpuno suprotno – finiš 2015. obeležila je fraktura ručnog zgloba i tromesečna pauza koja se odrazila na rezultate u sledećih nekoliko meseci.

Osvanuo je prvi januar ove godine, na sajtu ATP je pored njegovog imena bila napisana 234. pozicija i karijera je bila pod znakom pitanja. U maju je bio blizu da ispadne iz top 300, motivaciju je potpuno izgubio i ona sumnja sa početka teksta je bila sve veća.

Našao se na raskršću i, da nije bilo oca Stipana, koji zna kako izgleda život tenisera, ko zna da li bismo se ove nedelje radovali uz Filipa u Parizu. Nagovorio je sina da ode na čelendžer u nemački Hajlbron, gde je od kvalifikacija stigao do titule.

Usledio je neverovatan drugi deo sezone – pet osvojenih turnira i, što je možda i važnije, početak saradnje sa trenerom Petrom Popovićem. Čovek koji je preporodio Andreu Petković i odveo Iva Karlovića do 15. pozicije na svetu, odmah je znao šta treba raditi.

Prihvatio je posao, napravio plan i rezultat je ekspresno stigao – 20 uzastopno dobijenih setova na čelendžerima, kao i bajka na Mastersu u Parizu.

"Sazreo sam, mislim da je to najvažnije, a i trener mi je skrenuo pažnju da budem agresivniji, što sam odmah prihvatio i donelo je rezultate. Imamo dva polufinala i dve titule – možda nismo očekivali takav momentalni uspeh, ali Pera i ja se dugo poznajemo, Novosađanin je i jednostavno je odmah znao šta treba da radi sa mnom. Odmah sam ga kontaktirao čim je završio sa Karlovićem, čeka nas još dosta posla", otkrio je Krajinović za "Sportklub".

Zbog želje da obezbedi mesto na Australijan openu sledeće sezone prijavio se za poslednji ovogodišnji Masters i nakon lako odrađenih kvalifikacija, počeo je put koji nikada u životu neće zaboraviti. Redom su padali Juiči Sugita, Sem Kveri i Nikola Mau, što je značilo da će mu protivnik u četvrtfinalu biti prvi igrač planete Rafael Nadal.

Španac je morao da se povuče zbog povrede kolena, pa je Krajinović došao u priliku da se sa Džonom Iznerom bori za prvo veliko finale u karijeri. Kakav je to meč bio – Filip nije dozvolio niti jedan brejk protivniku, a u 13. gemu trećeg seta je vratio nekoliko izuzetnih riterna za ekstazu na tribinama, posebno trenera Popovića koji je u jednom trenutku skinuo majicu.

Za to vreme, 25-godišnji momak iz Sombora ljubio je podlogu u ‘Bersiju’ plačući od sreće, a na kameri je drhtavim rukama napisao "Hvala, Nina".

Poruka je bila namenjena njegovoj devojci Nini Radulović, nekadašnjoj supruzi Branislava Lečića, koja je uz trenera ključni faktor za astronomski uspeh sprskog tenisera.

Nažalost, nije uspeo da ponovi sličnu partiju protiv Džeka Soka u finalu, iako je dobio prvi set, i trofej je zasluženo otišao u ruke Amerikanca.

"Bila je ovo izuzetna nedelja sa mnogo dobrih pobeda. Od kvalifikacija sam pobedio toliko sjajnih momaka, koji su mnogo bolje plasirani od mene. Iz Pariza kući nosim samo pozitivne utiske. Naravno da sam tužan što nisam godinu završio snažno koliko sam hteo, ali to je tenis – neko mora da pobedi", izjavio je tokom ceremonije dodele pehara.

Međutim, nema zbog čega da žali – za nedelju dana je popravio plasman za čak 44 pozicije (trenutno 33.), postao jedini Srbin posle Đokovića koji je igrao finale turnira iz serije 1.000 i ne samo da će u Melburnu biti učesnik, već postoji realna šansa da bude među nosiocima.

Sve gorenavedeno znači da ulazi u novu fazu života i karijere, onu u kojoj se od njega očekuje da ovakve rezultate beleži u kontinuitetu.

"Znam da ću sada raditi još napornije, to je sigurno. Pritisak je deo sporta, svi u životu ga imamo i naravno da ću ja sada biti pod još većim. Ljudi sada mnogo očekuju od mene, vide da mogu, a ja želim dodatno da napredujem. Moraću sa time da se borim i da radim na mentalnom aspektu. Nadam se da ću sledeće sezone biti još bolji".

Ono što je najvažnije od svega nije to da su drugi videli kolike su mogućnosti Filipa Krajinovića, već da je on sebi dokazao da mu je mesto u samom vrhu.

Nema razloga da tu ne ostane.

Izvor: B92