Nezadovoljstvo raste u Srpskoj

Štrajk železničara glađu uzdrmao je Republiku Srpsku, kao i hepening protesti mladih, ali su prilično nezapaženo prošli štrajkovi i protesti u malim mestima.

Republika Srpska 01.11.2017 | 19:30 Svi ovi protesti, a bilo ih je 2017. u Republici Srspkoj više nego ranijih godina, imali su različite razloge i povode, ali i jednu zajedničku nit: nezadavoljstvo realnim, konkretnim rešenjima u „svojoj kući“, bez uplitanja u „visoku“ politiku.

Tako su železničari, dramatičnim štrajkovima glađu, tražili redovnu isplatu plata i nakanda za topli obrok i prevoz, lekari u Zvorniku su se pobunili protiv smene direktora kojim su, tvrde, bili zadovoljni, tekstilke u Hercegovini su stale u odbranu otpuštenih koleginica, šumari su pretili obustavom rada zbog nepotpisivanja kolektivnog ugovora i smanjenja plata, a slični su motivi naterali i prosvetare u malim mestima da odbiju ulazak u učionicu.

Prosvetari su štrajkovali u Petrovu na Ozrenu, Donjem Duboviku, Budimlić Japri, Agićima, Potočanima, pa i u školama u centru Foče. Motivi su bili različiti, od loših uslova rada do smene direktora, ali gde god su ti štrjkovi bili opravdani i u skladu sa zakonom mi smo ih podržali, kaže predsednik Sindikata prosvete i kulture Republike Srpske Dragan Gnjatić.

Rascepkanost

U Bileći su štrajkovale i tekstilne radnice i medicinari u Domu zdravlja, a i prosvetari su pripretili da će krenuti njihovim stopama. Ipak, mnogo više bure i pažnje izazvali su protesti mladih okupljenih oko grupe „ReStart Srpska“, organizovani u Banjaluci, protiv kupovine skupih službenih automobila, te protiv politike koja je dovela do masovnog odlaska mladih iz Republike Srpske. Ovi protesti su bili privlačni medijima, jer su organizovani takoreći pred vratima Vlade Srpske, i to na neuobičajeno kreativan način.



Politička analitičarka Tanja Topić ocenjuje da su mediji najbolji saveznici štrajkačima i demonstrantima.

"Svi ti protesti i štrajkovi su rascepkani, sporadični i međusobno nepovezani. Da nije medija oni bi bili nevidljivi i njihov bi uticaj bio minoran", kaže Topićeva.

Uzročno-posledična veza

Dodaje da učestali protesti jesu, u većini slučajeva, izraz rastućeg nezadovoljstva građana, ali da oni zbog nepovezanosti i nevidljivosti nemaju naročitu snagu.

"Nema te sinergije koja bi ih povezala i dala im masovnost i veću vidljivost", smatra Topićeva.

Sindikalna iskustva svedoče da radnici u Srpskoj još ne uviđaju vezu između loše politike, korupcije i svog teškog položaja, te da u mnogim slučajevima nisu spremni da preuzmu odgovornost, udruže se sa kolegama koje muče istu muku i bore se za bolje uslove rada.

"Kada pozovete radnike da štrajkuju za svoje plate ili uslove rada ne možete ih puškom naterati, neće da se zamere šefovima, a kada ih njihov direktor digne na pobunu, da bi sačuvao svoju fotelju, svi se pridruže",  kaže jedan sindikalni funkcioner, koji je želeo da ostane anoniman.

Svemogući Dodik

Gotovo svi protesti i štrajkovi u Srpskoj završavaju razgovorom sa predsednikom Srpske Miloradom Dodikom. Kako objašnjava Tanja Topić, to je jasan pokazatelj da u Republici Srpskoj većina građana ne veruje institucijama.

"Vlada uverenje da postoji samo jedan čovek koji je svemoguć i koji drži ključ za rešenje svih problema. U to veruju i oni kojim je jasno da ustavna ovlaštenja Predsednika Srpske nemaju nikakve veze sa njihovim zahtevima", kaže Tanja Topić i dodaje da su najbolja ilustracija takvog stanja postupci železničara štrajkača glađu i lekara iz Zvornika.

Izvor: Blic