Brat i sestra nakon 57 godina

Nakon punih 57 godina jedan znatiželjni levi klik mišem na Fejsbuk opciju “Poznaješ li ove ljude”povezao je brata i sestru, Marijanu Tadić i Dragana Škvaru.

Bosna i Hercegovina 02.07.2017 | 13:49 Cela situacija, da priča dodatno dobije na čaroliji, odvila se na ovoj društvenoj mreži dan uoči prošle Badnje večeri, pa je ovo dvoje rođenih Zeničana koji su gotovo celi život znali jedno za drugo, ali se nikad nisu sreli, dobilo najbolji poklon za Božić.

Nema nam druge nego otići više od pola veka u istoriju da bismo razumeli kako je do situacije u kojoj su razdvojeni uopšte došlo.

"Vrlo brzo nakon mog rođenja roditelji su se rastali, razloge ne znam, ali donesen sam već kao beba u selo Živinice južno od Tuzle, gde se moja majka Šefika našla s jednim finim čovekom Družiani Kletom koji me othranio i prihvatio kao svoga.

Imao sam lepo detinjstvo, ali uvek me kopkalo zbog čega svi u kući imaju isto prezime, a ja sam jedini Škvara. Takva su bila vremena, niko se nije smeo puno raspitivati", kazuje Dragan, koji je tek 1961. godine, kao momčić od 11 godina, čuo da ima devet godina mlađu sestru.

Otkrila mu je to tetka koja je živela u Zenici, gde bi ponekad odlazio na vikende.

"Zove ona mene kad sam krenuo kući, ja mislim daće mi čokoladu ili neku sitnicu, kad ona kaže, sine, imaš sestru Marijanu kojoj su sada dve godine. Da sam znao što me u životu čeka, pitao bih za detalje, ali u ono doba deca nisu smjela postavljati puno pitanja.

Godine su prolazile, a koga god bih pitao, nije mi znao reći gde je Marijana ili kako doći do nje", govori Dragan, koga je posao posle odveo u Austriju, gde je u Klagenfurtu sreo i oca, ali mu nikad nije spomenuo sestru, a on nije imao snage pitati ga.

Marijani je pak informaciju o bratu otkrila majka, kad je imala 10 godina.

"Po ko zna koji put listala sam porodične fotografije u albumu, ali ovog puta pažnju mi je privukla jedna na kojoj se nalazio meni nepoznat dečak od oko pet godina, iza koje je pisalo Dragan Škvara.

Pitam ja mamu ko je to, a ona mi je otvoreno priznala da ja i taj dečak imamo istog tatu, ali da nema nikakvih informacija gde se nalazi", priča Marijana, koja se upravo kao i Dragan tokom života često raspitivala za brata kod poznanika u Zenici koji bi mogli znati više, ali niko joj nije davao korisne informacije.

Prošao je za oboje dobar deo životnog veka, no tek je moderna tehnologija omogućila da se prvi put zagrle.

"Stigli kompjutori, pa i taj Fejsbuk, svi ga otvorili pa rekoh, i ja ću. Tražio sam ja sestru, ali bio sam siguran da je neću naći po imenu, jer sigurno se udala. I jednog dana ponudi mi se opcija "Poznajete li ove ljude", ja malo gledam i pažnju mi privuče profil pod imenom Zana Tadić.

Ne znam ja ko je to, mlada devojka je u pitanju, ali znam da mnogo Tadića živi oko mene u Zenici. Dodam je za prijatelja, ali bilo mi je nezgodno pisati joj jer je mlađa osoba, znate šta se sve događa po internetu", priseća se Dragan trenutaka koji su prethodili sudbonosnoj poruci koja mu je stigla već nakon nekoliko sati: "Čika Dragane, moja majka se preziva devojački kao vi, a ima i brata kojem je ime Dragan“. Bila je to Marijanina ćerka.

"Grlo mi se osušilo, odem se ja napiti vode, nervoza me hvata. Ali mislim se, sumnjivo mi je sve to, možda se neko igra sa mnom. Kad kaže ona, evo mama živi preko puta, zovnuću ja da dođe. Nakon par minuta, piše gospođa jesam li ja Dragan, da je ona udata Tadić, ali da je rođena Škvara. I nakon par minuta šalje mi fotografiju. Na njoj moj otac u mlađim danima" , priseća se "pronađeni brat".

"Ako je ovo i tvoj otac, onda smo brat i sestra", napisala mu je Marijana.

Usledili su intenzivni telefonski razgovori i planiranje susreta jer trebalo je nadoknaditi sve propuštene godine.

"Prvi telefonski razgovor bio je težak, nikako se nisam mogla osloboditi niti početi pričati. Kad sam počela više pisati i razgovarati, već mi je bilo predivno, i jedva sam čekala da se vidimo, srcu mi je odmah prirastao", kazuje za "Slobodnu Dalmaciju" Marijana, koja je bila "zatočena" u Nemačkoj jer ju je nakon operacije kuka čekala operacija kičme pa je Dragan bio taj koji je morao na put. Ali on je bio bacio pasoš, jer se zarekao da više neće napustiti Bosnu i Hercegovinu, no, u ovom slučaju, kako kaže, krenuo bi i pešice.

Konačno, brat i sustra susreli su se nakon 57 godina, pre nekoliko sedmica u Freiburgu.

"Dođem ja do vrata, gleda ona u mene kao u kip, totalno u šoku", priča Dragan.

"Nikad ga nisam, osim na onoj jednoj fotografiji kad je bio dete od pet godina. Ali u tom trenutku videla sam sliku svoga oca pred sobom", nadopunjuje ga Marijana.

"Rečima ne mogu to opisati. Ako ste ikada imali strah u životu, u tom trenutku neka blagost me je prošla, zaplakao sam. Kad nemaš dinara u džepu, svaki dinar ti je kao dobitak na lotu.

Bio je ovo prst sudbine, zvali vi to Bog ili kako god, sto puta sam se uverio da postoji neka viša sila. Zahvalan sam mu jer su u tom trenutku sve moje brige bile kao rukom odnesene", zaključio je Dragan za Slobodnu Dalmaciju.

Izvor: Slobodna Dalmacija