Priča: Doktorska disertacija dorćolskog buntovnika!

To njegovo dorćolsko poreklo mu nikada neće dozvoliti da ustukne i prizna da su Španija ili Portugalija bolje. Kao što u tinejdžerskim danima, u opasnim devedesetim, nije starijim mangupima Dorćola pružao šansu da mu skinu fensi patike, kupljene od prve Zvezdine stipendije.

Fudbal 16.06.2017 | 20:45 Postoji nešto u toj ravnoteži sudbine. Selektor mlade reprezentacije Nenad Lalatović je jedan od retkih, ako ne i jedini stručnjak sa ovih prostora, koji nije bežao od problema. Nego je ogromnim problemima trčao u susret. U Crvenoj zvezdi ga je sačekala - besparica i utešne reči uprave kluba da nema takmičarski imperativ, već samo obavezu da isforsira klince. U Borcu ga je sačekao - raspad. U Vojvodini - velika unutarklupska previranja i podeljena uprava...

Počeo je da uživa u medu i mleku, bar za ovdašnje prilike, u redovima Čukaričkog, a onda je dobio priliku da oseti fudbalski luksuz.

A generacija šampiona iz Litvanije i Novog Zelanda je, koja se nalazi pred novim jurišom na vrh, baš to - čist fudbalski luksuz.

Ogomno je pitanje kako će temperamentni stručnjak i nekadašnji kapiten Crvene zvezde završiti prvi glamurozni ispit u karijeri, ali svestan je on da ovakvu priliku nije dobio kao akontanciju na ime trenerskog talenta i igračkog staža. Već je morao da zadobije koju sedu kako bi se o njemu pričalo kao o potencijalnom kandidatu. Iskoristio je tanane igre pod komandom Tomislava Sivića, slušajući možda i naivne konstatacije kako ovoj generaciji igrača u Poljskoj nije potreban trener. Čista iluzija i laička naivnost. Svi Orlići će vam reći da je Veljko Paunović prvi među jednakim šampionima sa Novog Zelanda, da je on vanvremenskim talentima pluća napunio pobedničkim genom. Koji i danas nose.

Pa gde onda Nenad Lalatović ima prostor za napredak? Za Crvenu zvezdu je još bio mlad, iako je dobio ozbiljan maturski rad, napredovao je kao trener u manjim sredinama. Međutim, nije postao stručnjak evropskog kalibra.

Za to mu je potrebno takmičenje u Poljskoj, kao što je brojnim njegovim adutima potrebno prvenstvo Evrope kako bi još jednu etapu uspešno prebrodili. Kako bi od rasnih poluprizvoda postali još rasniji proizvodi. Taj cilj trebalo bi da ujedini Lalatovića i Orliće da združenim snagama postanu evropske marke. Doktori ove igre!

Ponekad ponašanje Nenada Lalatović flertuje sa prostaklukom, ali buntovni dorćolski temperament mogao bi da predstavlja ozbiljno pogonsko gorivo za Đurđevića, Grujića, Veljkovića i drugove. Posebno, jer mlada reprezentacija Srbije nema ulogu favorita u grupi iz koje nas ošrtim pogledom posmatraju Portugal i skup španskih zvezda. U takvoj situaciji Lalatović je sposoban da napravi ozbiljne trenerske kreacije.. Kao dok je na klupi Vojvodine krčio put ka Ligi Evrope.

"Slušajte vamo, pogledajte se. Ej, je l vi znate šta se dešava oko vas u Srbiji? Došao je neki Kanga sa platom od 400.000 evra. Je l ste vi spremni da vam on uzima hleb? Niste. Onda izađite na teren i pobedite. Pokidajte, bre", rekao je Lalatović igračima novosadskog kluba pre nego što su istrčali na teren u Minsku.

Rezultat je poznat. Prosto Lalatović voli, čak bismo konstatovali - obožava da ga potcenjuju. A taj pobednički gen, koji je Orlićima usadio Veljko Paunović, deo je njegovog vaspitanja. I to njegovo dorćolsko poreklo mu nikada neće dozvoliti da ustukne i prizna da su Španija ili Portugalija bolje. Kao što u tinejdžerskim danima, u opasnim devedesetim, nije starijim mangupima Dorćola pružao šansu da mu skinu fensi patike, kupljene od prve Zvezdine stipendije.

"Jače u taj duel, jače, bre. Tamo nas čekaju ove zveri što nisu izgubile dve i po godine (Portugal prim. aut). Ali mi ćemo da ih pobedimo, mi ćemo da ih prebijemo. Mi, a ne neko drugi", glasila je Lalatovićeva zapovest na prvom treningu mlade reprezentacije.

I još malo o Lalatovićevoj navici da ne ustukne, tako važnoj pred Prvenstvo Evrope na kojem će odlučivati nijanse. Bio je igrač Milicionara, željan povratka u Crvenu zvezdu. Toliko željan da je želeo da svoju britkost posebno demonstrira u sudaru sa Obilićem. I pred očima komadanta Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića. A znamo svi da je to sigurno hrabrost, ali u tom trenutku bila je više ludost. Oštrim startom povredio jeNenada Grozdića u tom trenutku najspremnijeg igrača lige. Pa zatim još jednog igrača Obilića.

"Daj više, smirite ovog malog Kisovog (Nenadov stric je legendarni sekretar Crvene zvezde Voja Lalatović)", grmeo je iz lože pokojni Ražnatović.

Ali od tada je počeo uspon Nenada Lalatovića, koji i danas traje. Imao je tu neveselu epizodu u Crvenoj zvedi, ali se posle nje nije ponašao kao Pokondirena tikva koja je prešla igricu... Zaskukao je rukave u provinciji, znao je da je to put do velike scene.. Kakva je Poljska.

Ima Lalatović još nešto u sebi. Kroz karijeru ga vodi i solidna doza ambicioznosti. I srce. A to može da bude ponekad pogubno, što je na sopstvenoj koži osetio u Crvenoj zvezdi. Deluje da nekad ide glavom kroz zid i da se bori sam protiv svih. I opet tu dolazimo do tog jakog karektera kome poraz jednostavno nije opcija. Tamnu stranu mladog stručnjaka videli smo upravo posle neuspeha, o tome svedoče brojni Jutjub zapisi. Može da mu se nešto odbje na trenersku nezrelost, ali Lalatović je sada predstavnik i jedne zemlje i jedne velike generacije. Sigurno najbolje u poslednjih 20 godina za koju niko i nikad neće reći da ju je dobio kao igračku.

"Volim da radim, to me ispunjava. Neću da deca pričaju kako im tata samo gluvari po kafićima", jedna je od rečenica Nenada Lalatovića.

A kakvu Srbiju u fudbalskom smislu možemo da očekujemo pod mladim stručnjakom. Neće biti možda mnogo lepršavosti u našoj igri, posebno ako se zna ko su nam rivali u prva dva meča. Ali nešto predosećamo da će Portugalci i Španci imati osećaj da moraju da izbegnu krvoločne pitbulove koji su jako opasni u tranziciji. Tako je pod Lalatovićemigrao Napredak, tako je igrala i Vojvodina u onoj utakmici kada je nanela poslednji prvenstveni poraz Partizanu. Visok presing, jako na loptu, pa brzo napred... I fizički moćno. Možda suviše pojednostavljeno bez mana, jer se svim nadamo najboljem, ali je tako...

Ima Lalatović jedan postulat koga se uvek pridržava.

"Može da se izgubi kada igrate u velikom klubu i reprezentacije. Ali mora da se izađe sa krvavim kolenima sa terena. Kao što sam ja radio".

Orlići, čujte ovo.

Izvor: mozzartsport

Foto: Star Sport