Analiza: Znači, mi smo Partizan!

Povodom povratka Miroslava Đukića u Humsku 1. . .

Fudbal 06.06.2017 | 23:00 „Završio sam sa fudbalom u Srbiji. Mislio sam da radim u zemlji u kojoj se poštuju pravila i propisi, ali to je samo na papiru“.

Miroslav Đukić, avgust 2008. godine.

Bezmalo devet godina kasnije evo ga ponovo. Tu, kod nas. U zemlji koja fudbalski nije napredovala, u klubu koji se nije baš proslavio kako je mogao posle šest vezanih titula, u okruženju koje je po mnogo čemu antisportsko, gde umesto vrcavih poteza pljušte saopštenja, a u njima bezumne reči...

Zbog čega se u tako nesređenu sredinu vraća španski đak?

Pre svega, zato što nije imao posao. Zato što mu je karijera u padu. Zato što nigde posle Valjadolida nije uspeo da napravi vredan rezultat i povrh svega zato što sad ima šansu da tamo gde je nagovestio potencijal isti pretvori u kvalitet koji će ga vratiti na mapu ozbiljnijih evropskih trenera. Partizan je potreban Miroslavu Đukiću isto koliko i Miroslav Đukić Partizanu, jer je opšte mišljenje među navijačima crno-belih da su samo Aleksandar Stanojević i on bili prihvatljive opcije posle šokantnog rastanka sa Markom Nikolićem.

Dolazak Đukića znači tri bitne stvari za novog prvaka Srbije.

Prva: uprava je rešila da napadne Evropu - da li Ligu šampiona ili grupnu fazu lIge Evrope zavisiće od tima koji trener bude imao na raspolaganju - na najjači mogući način. Privoleti stručnjaka od renoma i cene, ubediti ga da istu spusti za skoro pola, poveriti mu autonomiju u radu kakvu je uživao Nikolić trebalo bi da navede na zaključak kako u Humskoj 1 imaju plan da igraju jesen pod kapom UEFA.

Druga: od Miroslava Đukića se očekuje da napravi igru u skladu sa decenijskim zahtevima ovog kluba. Lepu. Pitku. Tečnu. Dopadljivu. Onakvu kakva je bila u njegovom prvom mandatu, kad je tim - doduše tek u drugih šest meseci - „leteo“ terenom i bio za prilike u srpskom fudbalu neuhvatljiv.

„Znači, mi smo Partizan! Znači, idemo po loptu. Znači, idemo po protivnika. Znači, pas, znači, gol“, tim rečima obraćao se Đukić na konferencijama za medije, koristeći omiljenu poštapalicu.

Treća: od Miroslava Đukića se očekuje i rezultat. Odmah. Već u prvoj zvaničnoj utakmici njegova ekipa moraće da izgleda kao pravi Parni valjak, jer crno-beli nemaju luksuz da sebi priušte još jednog Ivana Tomića i da odmah ispadnu iz Evrope, makar kasnije odbranili duplu krunu. Čemu ovdašnja znamenja ako nema potvrde na međunarodnoj sceni? Zato je Đukić pred izazovom u kome ne sme da pogreši.

A ne bi trebalo...

Nekadašnji štoper, reprezentativne karijere, pokazao je više puta da je čovek koji ume da se uhvati u koštac s problemima. Ma kakvi oni bili. I koliko boleli.

Znao je da rastereti glomazni kadar Partizana, da njegovim asovima Ivici Kralju i Albertu Nađu saopšti da na njih više ne računa - iako će se brzo suočiti s optužbama da je „zvezdaš“ ili da s njim crno-beli podsećaju na Titanik - da ukaže šansu mladim igračima i lansira ih na veliku scenu (Nikola Gulan, Milan Smiljanić, Stevan Jovetić, Antonio Rukavina), da veruje i onima koji dolaze iz manjih sredina (sećate li se kako je igrao Đorđe Lazić po dolasku iz Lučana?) ili su u godinama (na primer, Bojan Zajić), da uklopi strance u ovdašnji mentalitet, iako se tu mora odati daleko veće priznanje tadašnjem sportskom direktoru Ivanu Tomiću koji je Antonela Žuku, Almamija Moreiru i Lamina Dijaru doveo na Topčidersko brdo.

„Tu 2007. godinu možemo da podelimo u dva dela. Prvih šest meseci Đuka je potrošio da snimi stanje u klubu u ekipi i da se otarasi onih za koje je procenio da mu nisu potrebni, dok je u drugom delu napravio takvu igru da i dan-danas smatramo kako je to najlepši Partizan u poslednjih 20 godina. Mleli smo sve na terenu, znali smo da nam niko ne može ništa. Usadio nam je veru u sopstvene mogućnosti. Probodio u nama želju za pobedama, za koju nismo ni znali da imamo posle dve duple krune Crvene zvezde. Uradio je dosta i na planu atmosfere. Dobro pamtim to vreme i evo, nađite mi jednog igrača iz jeseni 2007. koji je bio nezadovoljan. Nema šanse. Svako se kod Đuke osećao bitnim. Vodio nas je skoro svakih mesec dana na zajedničke večere, podizao timski duh i stvorio ekipu koja je kasnije, kod Slaviše Jokanovića, lako privela posao kraju, osvojivšui duplu krunu“, utisci su nekolicine fudbalera crno-belih iz tog perioda.

Ono po čemu Grobari pamte Đukića su tri detalja. Prvi je 128. večiti derbi, drugi činjenica da je igrom i rezultatom uništio Zrinski, a treći ne baš slavni odlazak iz kluba.

Njegov trenerski opus dobio je obrise na Marakani 25. februara 2007. Bilo je to u drugom kolu prolećne sezone u kojoj su crno-beli bili prežaljeni, jer je Crvena zvezda već imala dvocifrenu prednost. Novi trener, naslednik Miodraga Ješića, ozbiljno je prodrmao ekipu, a njegov tadašnji pomoćnik i kasnije dokazani šef struke, Aleksandar Stanojevićisticao je kako bi se naježio svaki put kad bi se setio motivacionog govora kojim je Đukapodstaknuo tim da posle 11 godina slavi kao gost na terenu najvećeg rivala u prvenstvenim mečevima.

„Kako igra Crvena zvezda na svom stadionu? Tako što joj protivnici dopuste da kontroliše teren. Postave se ispred svog kaznenog prostora i čekaju je. Zato joj je lako da donese loptu na njihovu polovinu i stvara prilike. E, mi joj to nećemo dozvoliti. Mi ćemo je napasti. Znate što? Zato što ona ne zna kako da reaguje kad je neko napadne u njenoj kući. Izaći ćemo visoko, igraćemo presing, biće iznenađeni, to je naš plan. I upaliće“, govorio je Đukićdanima pred derbi.

Stvarno je upalilo. Parni valjak je slavio 4:2, a u novinama je jedan od dominantnijih naslova narednog jutra bio „Srušena neosvojiva tvrđava“.

Partizanu pobeda u derbiju nije ništa vredela osim instant zadovoljstva navijača. U naredna tri okršaja  (dva u prvenstvu, jedan u polufinalu Kupa) crveno-beli su triput tukli Đukićev tim koji je i dalje bio u stvaranju. Koliko dobar posao je uradio na sređivanju odnosa unutar ekipe videlo se narednog leta, kad je doslovce zgromio Zrinjski iz Mostara. Bilo je 6:1 pod Bijelim brijegom i 5:0 u Beogradu. Dalje nije moglo, jer je UEFA rekla: „izbačeni ste“, pa je navijačima koji su napravili ili naseli na incident u Mostaru ostalo da se pitaju dokle bi taj tim dogurao u Evropi.

Đukić je Partizan napustio u decembru 2007. Mesec dana ranije dogovorio se sa tadašnjim predsednikom FS Srbije, Zvezdanom Terzićem, da preuzme kormilo državnog tima. Znalo se da ide u reprezentaciju, ali niko nije mogao da veruje da će na oproštaju od Grobara povući potez koji se mnogima nije dopao. U zavšrnoj utakmici jesenje sezone, kući protiv Mladosti iz Lučana, odlučio je da u startere uvrsti Antonela Žuku i Zorana Tošića, iako je bilo logičnije da ih zbog žutih kartona sačuva za večiti derbi u prvom kolu prolećnog dela prvenstva. Na kraju je bilo 4:0, s tim da je utisak da bi i bez njih crno-belio pobedili.

Neko će reći da je to bila početnička greška, neko primetiti da je reč o sebičnom potezu, neko veličati nameru da se uvek igra sa najjačim mogućim timom, ali Slaviša Jokanović, koji ga je nasledio ostao je bez dva važna šrafa i glatko je poražen na Marakani dva i po meseca kasnije (1:4).

Sudeći po komentarima i odjecima u javnosti, Grobari veruju da je Miroslav Đukić nešto naučio iz tog poteza. Isto tako, nadaju se da je ostao kuražan, smeo i bez dlake na jeziku. Jer, ako je umeo da odbrusi tada nedodirljivom predsedniku FSS Tomislavu Karađžićukako „samo holesterol može da ga otera u penziju“, onda se navijači nadaju da će umeti da zaštiti tim. Bilo od unutrašnjih, bilo od spoljnih uticaja. Da poseduje istu onu harizmu da iz njega izvuče najbolje i da ima petlju da se porve sa interese kad god oni bili ugroženi.

„Otvoren sam, direktan, ne foliram se nikada i ne dozvoljavam nikome da me dira. Nezavistan sam, ne ulazim ni u kakve dilove i šeme ni sa kim, mogu da kažem svakome u lice šta mislim, nemam potrebu da se udvaram bilo kome“, jedna je od rečenica Miroslava Đukića iz njegovog prvog mantada.

Takav čovek je potreban Partizanu. Baš sad. A ovakav Partizan koji ima šansu da nešto napravi u Evropi potreban je Miroslavu Đukiću, da dokaže sebi i drugima kako nije trener za Kordobu, Muskron ili Erkules, već da stvarno u njemu ima potencijala za velika dela.

I veliki klub. Ako u njemu uspe u ovoj epizodi mirne duše može na neku drugu destinaciju, pa neka i ponovi:

„Završio sam sa fudbalom u Srbiji“.

Izvor: mozzartsport