Kecman: Partizanov cilj je da se vrati u Evroligu za dvije do tri godine!

"Teo igra košarku na uzvišenom nivou. Igra neverovatno dobro, mnogo je sazreo u odnosu na prethodne godine. A dobio je i savršenog partnera, Nanda De Koloa u CSKA", veruje legendarni šuter crno-belih.

Košarka 28.11.2016 | 22:50 Zakoračio je Dušan Kecman na dobro poznato, atinsko tlo. Nekad redovan kao igrač, bilo da je gost, ili u opremi Panatinaikosa. Prošle sedmice to je učinio kao pomoćni trener Partizana, a povod je bilo gostovanje Parnog valjka atinskom AEK-u u grupnoj fazi Lige šampiona. 

Gde god da se pojavi, nekadašnji kapiten crno-belih uvek privlači veliku pažnju navijača, a i medija. Tako je bilo i ovog puta, kada su ga dočekali novinari ugledne grčke Gazete. Neposredno po završetku utakmice strelac najneverovatnijeg pogotka u istoriji Jadranske lige izdvojio je vreme kako bi u opširnom intervjuu govorio o raznim temama, domaćim, ali i onim vezanim za trenersku karijeru i vreme provedeno u Panatinaikosu. 

Mi vam, zato, sumiramo priču kroz nekoliko interesantnih citata. Za početak - o toliko pominjanom slučaju Partizana i činjenici da je klub iz Humske prvobitno trebalo da igra Evrokup. A onda je ipak izabrao novo Fibino takmičenje.

„Prvo smo prihvatili poziv da igramo Evrokup, međutim Partizan se našao između dve vatre u sukobu Fibe i Evrolige. Košarkaški savez Srbije nam se izvinio, jer nije mogao da nam pomogne zbog problema koji bi nastao zbog reprezentacije. Mi smo, onda, odlučili da igramo Ligu šampiona. Takmičenje je kvalitetno, tu su timovi kao što su AEK, Bešiktaš, Sasari i Zjelona Gora, sa kojima smo igrali i u Evroligi“.

Kecman je zatim govorio i o planovima Partizana u narednim godinama.

„Partizanov cilj je da ponovo stane na svoje, stabilne noge noge, a onda da se vrati u Evroligu u naredne dve do tri godine. Neće biti lako, ali verujem da smo na pravom putu“.

Nekada su bili saigrači, ali Dušan Kecman i Nikola Peković sada sarađuju na znatno višem, klupskom nivou - kao pomoćni trener i predsednik kluba.

„Da, tako je. Nikola Peković se vratio iz Sjedinjenih Američkih Država zbog povrede. Ne viđam ga često, a on se uglavnom bavi organizacijskim delom. On radi sve kako bi se klub stabilizovao i funkcionisao na pravi način. Kao što sam već rekao, Partizanov cilj je da se suoči sa svim problemima iz prethodnih godina, a onda ode na sledeći nivo“.

Legendarni šuter Partizana ocenio je da košarkaška reprezentacija Srbije može da uzme medalju na predstojećem Evrobasketu u četiri države.

„Orlovi su odradili odličan posao prethodnih godina. Mnogi kažu da smo našu najlošiju utakmicu odigrali u polufinalu Evrobasketa prošle godine, protiv Litvanije. A nama nije bio dan. Ove godine Srbija je uzela srebro na Olimpijskim igrama, što je ogromna stvar za državu i njih same. Najvažnije od svega je to što ekipa ima svoj 'kostur', da čak šestorica igrača igraju u Srbiji, a Saša Đorđević je napravio osnovu za godine koje dolaze. Verujem da možemo do medalje u Turskoj“.

Paralelno sa pričama o reprezentaciji, Kecman je govorio i o magiji Miloša Teodosića, koja gotovo neprestano dostiže nove visine.

„Teo igra košarku na uzvišenom nivou. Igra neverovatno dobro, mnogo je sazreo u odnosu na prethodne godine. A dobio je i savršenog partnera, Nanda De Koloa u CSKA. Oni su potpuno drugačiji tipovi igrača, ali Miloš iz utakmice u utakmicu potvrđuje kakva je klasa od igrača. Jako sam ponosan na njega, bili smo saigrači u reprezentaciji, a poslednjih godina dostigao je potpuno nove visine“.

Imao je Kecman šta da kaže i o tome što je patike i sportsku opremu zamenio tablom za crtanje i markerima.

„Biti trener je mnogo teže nego kada si igrač. Odmah se oseti razlika. Kao igrač dovoljno je samo da ispunjavaš zahteve koji se pred tebe stave. Kada si trener moraš da pripremiš stručni štab, podeliš zadatke igračima, a to znači da moraš da budeš u stalnom kontaktu sa mnogo osoba“, otkrio je Kecman za Gazetu, a onda govorio i o tome zašto mnogi igrači nakon završene karijere ne uđu u trenerske vode.

„Stres tu ima veliki udeo. Ali, sa takvim stvarima treba naučiti da se živi. Mene, iskreno, pritisak tera da učim i da se unapređujem. To je ono što volim. Čudno mi je bilo kada sam postao trener prošle godine. Nije to bilo nešto na šta sam navikao. Prošla je cela godina, a rad sa trenerom Džikićem je jedno zanimljivo iskustvo. U stručnom štabu su i mnogi bivši saigrači i imamo odličnu saradnju“.

Na kraju je usledilo neizbežno pitanje - da li je večiti derbi veći u Grčkoj ili Srbiji? Kao neko ko je svojevremeno nosio dresove Panatinaikosa i Partizana, to najbolje zna.

„Oduvek sam govorio da su derbiji u Grčkoj veći. Navijači žive za klub čak i kad izgubite, a poraz se doživljava kao katastrofa. Opet, Grčka je veća zemlja od Srbije, a kada se igra derbi postoje samo navijači Panatinaikosa i Olimpijakosa. Nije lako ni igrati takve mečeve u Grčkoj, jer su dvorane mnogo veće. Kada uđete u OAKA Arenu ili Dvoranu mira i prijateljstva, pa vidite skoro pa 20.000 ljudi... Mnogo je teže igrati u takvim uslovima. Ali, to je nešto za šta igrači žive“.

Izvor: mozzartsport