Ispovest - Milorad Čavić: Albanci su mi prijetili zbog majice "Kosovo je Srbija"!

Sa proslavljenim plivačem popili smo kafu pre neki dan, sedeći uz Dunav. Pričao nam je o utiscima posle Olimpijskih igara, legendarnom finalu protiv Felpsa u Pekingu i o tome kako se snalazi kao otac.

Ostali sportovi 23.09.2016 | 23:30
Ispovest - Milorad Čavić: Albanci su mi prijetili zbog majice "Kosovo je Srbija"!
Prošlo je nešto više od mesec dana kako su se završile Olimpijske igre u Riju. Jedan od noćobdija koji je pratio takmičenja bio je i Milorad Čavić. Počinjemo njegovim utiscima o našim plivačima u Riju.

OLIMPIJADA

- Nažalost, nisu uspeli ono čemu smo se nadali. Ipak, smatram da je Olimpijada bila najkorisnija mlađim plivačima. Ja sam imao 16 godina kada sam plivao u Sidneju 2000. Tada mi je mnogo značilo što sam plivao protiv nekih svojih idola, što sam osetio taj stres i pritisak i video šta znači plivati na najvećem takmičenju sveta. Smatram da je tako nešto iskusila i Anja Crevar. Mala ima neverovatan potencijal i cenim da je ona buduća šampionka, možda ne u Tokiju, ali je veliki uspeh pred njom. Ne sme se zaboraviti da je Plivački savez u blokadi i da je budžet bio nula dinara.

MEDALJA ZA VUČIĆA

Neposredno posle igara, u Beogradu je premijer održao konferenciju za novinare. Nakon konferencije, Milorad je postavio status na jednoj od drušvenih mreža kako je Vučić zaslužio zlatnu medalju za konferenciju. Naravno, taj status je pokrenuo lavinu komentara, a evo kako Čavić komentariše sve to.

- Mislim da se ovde ne shvata da ne možemo da priuštimo više nego što imamo. Razumem državu. Ne treba valjda da otpusti još 10.000 radnika i smanji plate kako bi dala za sport?! Napali su me ljudi da sam član SNS. Nikada nisam bio član niti te stranke niti bilo koje druge, ovo je mišljenje mene kao građanina. I bilo mi je čudno da sam pored svih uspeha koje sam ostvario, najveću pažnju privukao ovim statusom! - kaže Milorad.

KRAGUJEVAC

Probao je da doprinese popularisanju sporta kod mladih. Pre nekoliko godina pokrenuo je Akademiju plivanja u Kragujevcu. Kako sada gleda na tu priču?

- Imao sam izuzetno mali bužet, za razliku od vaterpolista ili fudbalera iz Kragujevca. Jako sam požrtvovano pristupio tom poslu. Međutim, umesto celog bazena, imao sam samo tri trake. Često bi mi došli vaterpolisti i rekli kako moram da im oslobodim još jednu. Da se napravio kvalitetan raspored, svi bismo imali ceo bazen. Ali i pored toga, ja sam nastavljao. Doveo sam Čabu da radi sa decom, zatim brata Nađe Higl - Sebastijana, koji je jedan od najboljih trenera, i sve to iz svog džepa. Međutim, ljudi su takođe mislili da radim pogrešno. Ja sam samo hteo da za taj kraj, koji je poznat kao deo Srbije sa najmanje plivača, učinim nešto lepo. Nažalost, doživeo sam da mi razbijaju auto i da me etiketiraju kao krivca za probleme - priča Milorad.

FELPS

Trka koja će ga pratiti tokom celog života - finale protiv Felpsa u Pekingu...

- Nikada nisam ništa loše mislio o Felpsu. Nije on taj koji je odlučivao ko je prvi pipnuo zid. Nije on problem, već „Omega“, njegov zvanični sponzor, sponzor koji vlada svetom plivanja. Moram da navedem jedan primer iz olimpijskog sela 2004. godine. Tada su pitali plivače: „Kada biste mogli da se dopingujete i osvojite zlato i da vas ceo svet zove šampionom do kraja života, ali pod jednim uslovom - da živite još 10 godina, da li biste to uradili?“ Fascinantno je da je 76 odsto ljudi potvrdno odgovorilo. Znači, oni ne bi imali problem da ih ceo svet naziva šampionima, iako su svesni da su taj isti svet prevarili. To je meni strašno. Opet, što se Felpsa tiče, jedino ga pitam šta bi bilo da nema toliko medalja koliko ih ima? Da mu je upravo ta iz Pekinga jedna jedina koja mu krasi zid i da zna da ju je dobio zahvaljujući svom sponzoru, kako bi se osećao? - zaključuje on.

KOSOVO JE SRBIJA

Iste te godine, na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu primio je zlato na svima dobro poznati način - u majici sa natpisom “Kosovo je Srbija”... Odmah je diskvalifikovan. Kako se osećao?

- Zadržao sam tu medalju. Nisu mi oduzeli ni medalju ni titulu, ali sam morao hitno da napustim Holandiju. Izbacili su me iz više razloga, ali najbitniji je bila bezbednost. Te iste godine, kao i naredne, bio sam u nekoliko situacija u kojima su Albanci dolazili na moja takmičenja i pravili ozbiljne incidente, kako meni, tako i takmičenju, generalno. Na plivačkim bazenima nema obezbeđenja kao na košarkaškim ili fudbalskim utakmicama. Negde u Italiji došla je grupa njihovih huligana sa zastavom Kosova i počeli su da me vređaju, prozivaju. Sada kada gledam na tu situaciju kada sam bio u toj majici, shvatam da sam ne samo sebe već i svoje kolege izložio opasnosti. Ja jesam to uradio srcem, i ne mogu da kažem da mi je krivo, ali bih danas to pametnije uradio, barem bih sačekao da osvojim zlato i u 100 metara delfin, što posle tog događaja nisam bio u prilici - kroz smeh priča Milorad.

PRIJATELJ JEVGENIJ

Poslednje Olimpijske igre na kojima je učestvovao bile su 2012. godine u Londonu. U finalu mu je medalja otišla ispred nosa. Čed le Klos i Jevgenij Korotiškin su podelili drugo mesto, te je Milorad, koji je po rezultatu bio treći ali po redosledu četvrti, ostao bez medalje. Evo kako sada, četiri godine kasnije, gleda na to.

- Nedavno mi je bio gost Jevgenij Korotiškin. On je moj veliki prijatelj i pre tri nedelje sam bio na njegovoj svadbi u Moskvi. Pre svadbe je došao u Beograd da kupi odelo za venčanje, sa suprugom je bio moj gost i tada me je ona pitala: „Milorade, da li ti je krivo što si 2008. zvao Jevgenija da trenira s tobom? Da ga nisi zvao, on nikada ne bi osvojio srebro u toj trci, a ti bi uzeo bronzu.“ A priča o tome je ovakva. Te 2008. je pao krov na bazenu „Tašmajdan“ i ja sam morao da u inostranstvu tražim adekvatne uslove za trening. Pronašao sam ih u Italiji. Imao sam fantastične uslove, ali ne i sparing partnera. Na Evropskom prvenstvu u Holandiji Jevgenija sam pozvao da trenira sa mnom. Prihvatio je. Živeli smo zajedno, trenirali zajedno. Postao sam svetski šampion na 50 metara delfin. Zatim sam postavio svetski rekord na 100 metara delfin u polufinalu Svetskog prvenstva u Rimu. Sve to je bilo zahvaljujući njemu jer sam imao vrhunskog sparing partnera. Kada sam operisao kičmu 2010. godine svi oni za koje sam smatrao da su mi prijatelji su nestali. Pozvale su me samo četiri osobe, jedna od njih bio je Jevgenij. Kako onda da mi bude žao što sam trenirao s njim? Samo sam joj odgovorio: „Marija, da nije bilo Jevgenija, ne bih dogurao dokle sam dogurao. Žao mi je samo što sva četvorica nismo mogli na pobedničko postolje!“ - objašnjava Čavić.

POVRATAK

Sada ima 32 godine, i ne planira da se profesionalno vrati u bazen.

- Nakon operacije kičme, šest meseci sam mirovao. Lekari su mi govorili da nikad više neću moći da se bavim sportom. Ipak, našao sam jednog doktora u Nemačkoj koji mi je obećao da će me vratiti u staru formu. Na kraju, uz mnogobrojne terapije uspeo sam opet da zaplivam. Nijedan sportista u istoriji se posle operacije kičme nije vratio u bazen i osvojio medalju. Hteo sam svima da pokažem da sam u stanju, hteo sam da pokažem celom svetu da je moguće. Otišao sam u London. Veče pred trku sam se po treći put u životu molio Bogu. Klečao sam pored kreveta i molio ga da, šta god da se desi u trci, kakav god ishod bio, da mi omogući da se normalno vratim svom životu, bez želje da se više takmičim. Po završetku trke, kad sam video da sam četvrti, izašao sam iz bazena i samo šetao ukrug. Po prvi put u životu, ništa nisam osećao, ni tugu, ni sreću, ni bes. Nekako sam osećao da sam tog trenutka završio sa sportskom karijerom. Nakon toga, počeo sam da izlazim, da pijem. Ne zato što sam bio tužan, već da bih osetio nešto, bilo kakvu emociju. U tom svom lutanju, otišao sam kod jednog prijatelja, psihologa. Čovek mi je objasnio da posle 19 godina u sportu, teško prihvatam činjenicu da tu više nisam. Skrenuo mi je pažnju da sam osvojio medalje na koje sam ponosan, da sam uradio sve što sam želeo u životu i shvatio sam da mi sport više ne treba. Shvatio sam da mi je Bog uslišio molitve, nisam imao više želju da budem profesionalni sportista. Sada mi je satisfakcija to što se mnogi mlađi sportisti koji se povrede obrate meni. Vide u meni borca koji je uspeo da se vrati posle povrede. Volim da im pomognem, posavetujem - zaključuje najbolji plivač koga smo imali.

MAKSIM

Pre tri meseca postao je otac dečaka Maksima.

- Jednog jutra sam se samo probudio i shvatio da želim da postanem otac. Maksim je došao na svet pre tri meseca. Sada sve troje uživamo. Gledam ga, gledam ga kako spava i počnem da se smejem. Jako sam ponosan što sam postao otac, nikada se lepše nisam osećao. Napustio sam posao u San Dijegu kako bih bio ovde sa porodicom i sada tražim drugi posao. Ideja je da se svi zajedno vratimo u Ameriku, tako da radimo na Maksimovom pasošu. Zasad smo ovde, u Beogradu - priča ponosni otac.

Mi znamo da jedemo

Pre nekoliko meseci se „pohvalio“ na društvenim mrežama kako se puno ugojio zahvaljujući pici. Sad je vidno smršao, ali evo kako sve to objašnjava.

- Otkako sam se vratio u Srbiju, smršao sam 10 kilograma. Hrana je ovde jednostavno zdravija. U Americi sam radio 12 sati dnevno i bio primoran da se hranim najviše po restoranima brze hrane. Ljudi, meso tamo nije meso, genetski modifikovana hrana izvire sa svih strana. Jedan obrok ima preko 3.000 kalorija. Ovde je kuhinja drugačija, mi znamo da jedemo - kaže naš proslavljeni plivač.

Ne mogu da tužim Savez

Nije tajna da Milorad Čavić još nije dobio svoje premije za medalje sa velikih takmičenja na kojima je učestvovao.

- Ja nisam dobio premije zbog neodgovornosti istih onih ljudi koji su Plivački savez doveli do tačke gde je sada. Ja to nisam dobio zahvaljujući njima. Arčili su novac koji su dobijali od države. Oni nisu bili ljudi koji su ulivali poverenje da će taj novac završiti gde je namenjen. Godinama vodim bitku sa Plivačkim savezom. Nisam ih tužio jer sam znao da bi mojom tužbom za novac koji sam osvojio medaljama na Olimpijadi, oni oduzeli od mlađih plivača, mojih kolega. Ne bi bilo para za trenerke, kapice. Ne mogu da uradim tako nešto - kaže Čavić.

Izvor: blic.rs

Komentari / 0

Ostavite komentar