Analiza: Inženjer, proste golubice i lukave zmije...!

Eder je proklamovan u heroja, mediji će najviše pisati o Kristijanu Ronaldu, ali najzaslužniji za istorijski uspeh Portugalije svakako pripada skoro pa bezgrešnom selektoru Fernandu Santosu.

Fudbal 13.07.2016 | 23:30 "Igraćemo finale u Parizu. Rezervisali smo let tek za dan kasnije. Vratićemo se posle žurke". Pogrešno se intepretira da je Fernando Santos ovo rekao tri nedelje pre finala, posle remija sa Austrijom kada su svi već otpisali Portugalce. Dobro, ne sasvim pogrešno, rekao je i tada, ali ovako bomastičnu izjavu Santos je ispalio još sredinom januara. Teško da je iko van Portugalije tada verovao u Selesao.

Mada je pogrešno i mišljenje da je ovaj tim na bilo koji način sličan onom grčkom sa Eura 2004. godine. Ne, Grci su pod Otom Rehagelom mogli da igraju samo bunker,Santosova Portugalija nije umirala u lepoti, ali jeste na momente igrala onako kako su nas naučili njeni prethodnici još u 20. veku. Uostalom, samo protiv Islanda, a svi smo mogli da videmo koliko su Ostrvljani neugodan rival, Kristijano Ronaldo i družina su 19 puta šutnuli ka protivničkom golu. Protiv Austrije jednom manje, promašili su i penal za pobedu, 16 naspram samo četiri Mađara, koji su ih stavili na ultimativni test u meču u kome je Portugalija tri puta jurila zaostatak.

Baš taj meč možda je bio onaj koji je sve promenio. Samo jedan detalj, samo jedna odluka. Do skora nedodirljivi Žoao Mutinjo na poluvremenu je izvučen iz igre, žrtvovan je zarad 18-godišnjeg Renata Sančesa. Svaka kasnija Santosova izmena bila je prava.

A bilo ih je... Od 23 igrača koje je pove u Francusku šansu nisu dobili samo rezervni golmani Antoni Lopes i Eduardo.

Već protiv Austrije Vilijam Karvaljo je menjao Danila, Rikardo Kvarežma na terenu nasledio Žoaa Marija, protiv Mađarske Eliseu prvi put na levom beku zbog povredeRafaela Gerera, u susretu sa Hrvatskom Adrijen Silva da umrtvi lepšravio vezni red Kockastih, Sedrik Soareš uz desnu aut liniju, Kvarežmu, strelca pobedničkog gola u 117. minutu ubacio je u vatru u 87, menjao je štopere... Šta tek reći za trijumfalnu ideju da u finalu protiv Francuske, u trenucima kada su svi mislili da je njegov tim na ivici nokdauna, izvede vezistu, poverenje ukaže Ederu i baš na krilima momka kome se i otadžbina podsmevala stigne do “svetog grala“.

Svaka odluka - prava. Kao da je fudbal prosta jednačina u kojoj postoji samo jedno tačno rešenje. Kao da je u rukama imao lenjir i šestar kojima je crtao matematički precizan put do pehara. Na kraju krajeva, Fernando Santos je po struci inženjer eletronike i telekomunikacija. Zna taj kako da otkrije “nepoznatu“. Problem je samo što u fudbalu nikad nije jedna nepoznata. Što ne postoji rešenje za koje može da se kaže da je jedno jedino i sasvim sigurno ispravno.

A opet, kod Santosa sve to izgleda tako prosto.

Nema to naravno mnogo veze sa studiranjem na univerzitetu u Lisabonu. Ali ima paralela. Santos je na fakultetu mogao da nauči da nema diplome bez napornog rada. Kao što ni u sportu nema rezultata dok se znoj ne prolije.

Učio je, između ostalih, i od Džimija Hagana, široj javnosti ne toliko poznatog engleskog trenera, koji je najveće uspehe imao na klupi Benfike. I pre njegovog dolaska lisabonski Orlovi su bili velikani. Sa Euzebiom kao liderom 1968. godine igrali su finale Kupa evropskih šampiona i izgubili od Mančester junajteda. Ali su onda počeli da uživaju na starim lovorikama. Uprava je tražila strogog Engleza, tada vrlo cenjene trenere po Evropi, ser Alf Remzi je odbio, stigao je Hagan, poznat kao autoritaran strateg, koji je umeo i da se posvađa sa igračima kao jednom prilikom u Vest Bromu kada su igrači štrajkovali, jer je šef po ciči zimi zahtevao da treniraju u šortsevima.

Haganova zamisao je bila jasna: kvalitet je tu, ali ništa on ne vredi bez napornog rada. U Benfiki nije menjao životnu filozofiju. Iz prikrajka ga je gledao baš Fernando Santos, tada polaznik omladinske škole kluba, pre no što je otišao za Estoril u kome će provesti ogroman deo igračke karijere.  Nije ni planirao da bude trener. U te vode je ušao skoro pa slučajno. Pre toga je radio u lokalnom hotelu u Estorilu, jednom od najrepstižnijih u celoj zemlji. Još je igrao fudbal. U stručni štab je ušao samo zato što je njegovo kumče,Antonio Fidalgo, preuzelo dirigentsku palicu.

Ali kad je već ušao Fernando Santos se poslu posvetio sa jednakom odlučnošću. Anegdota iz vremena kada je Santos sedeo na klupi atinskog Arisa možda najbolje svedoči o tome kako razmišlja. Želeo je da ekipe trenira u osam sati izjutra, delegacija mu je u ime igrača “objasnila“ da je to nemoguće zbog saozbraćajnih gužvi.

“Onda sam im promenio termin u sedam sati. Tad nema gužve na putevima.  Na kraju smo se ipak dogovorili da im se više dopada u osam“.

Sa AEK-om je osvojio Kup Grčke, sa Portom osvojio i titulu prvaka Portugalije, onu ispodprosečnu Grčku na Mundijalu u Brazilu doveo je do osmine finala i penala protiv Kostarike i Kejlora Navasa. Na klupu Portugalije seo je posle šokantnog poraza Paula Benta od Albanije na domaćem terenu. I još ne zna za poraz na takmičarskom meču, iako je samo Vels u polufinalu savladan sa više od jednog gola razlike.

“Kao trener, nemam srce“, jednom je odgovorio na pitanje da li bi kao bivši trener Porta pristao da vodi Benfiku, ali ta njegova izjava govori i o pogledu na fudbal.

Koga briga za lepotu fudbala, ako možeš da budeš šampion?

“Prosti kao golubice, ali i lukavi kao zmije. Takvi smo bili“, zadovoljno je konstatovao posle istorijske pobede nad Francuskom na Sen Deniju...

Dan kasnije ukrcao se na avion koji je krenuo nazad za Lisabon. Vreme je za žurku. Kako je i obećao.

Izvor: mozzartsport