Šta to spaja Mila i Mileta i razdvaja Đukanovića i Dodika?

Vlastodršcima iz Crne Gore i Republike Srpske zajednička je ljubav prema košarci, a razlika između njih veća je od jednog slova. Beograd im je bio ili jeste Pijemont, naklonost Zapada su imali ili je imaju, a Rusiji su rekli veliko „Da“ i veliko „Ne“. Šta još čini ram za sliku njihovih karijera?

Republika Srpska 17.05.2016 | 07:17

„Lopove!“, povikali su u samo dva dana, u dve odvojene države, dvojici vladara predstavnici opozicije. Milu Đukanoviću u parlamentu Crne Gore, Miloradu Miletu Dodiku na mitingu opozicionog Saveza za promene.

Nećemo ulaziti u validnost ovih opaski, već ćemo pokušati da damo uporednu analizu političkih biografija ove dvojice vlastodržaca, čije karijere su na prvi pogled, pogotovu u ovom momentu, toliko različite, a opet na neki način i slične.

Čak su u pojedinim trenucima, penjući se ka mestima na kojima su sad, nosili cipele onog drugog. Milo sadašnje Dodikove na početku karijere, Mile nekadašnje Đukanovićeve od, uslovno rečeno, sredine političke karijere.

Mlade tehnokrate sa tuđim programima

I Milo i Mile su vrlo mladi ušli u političke vode, i svaki na svoj način, pored titula političkih pozicija koje su u to vreme zauzimali, imali i dodatak „najmlađi“. Iako, zbog dužine vlasti i političkog staža, možda deluje da je Đukanović stariji, on je prema zvaničnoj biografiji tri godine mlađi od Dodika.

Obojica vladaju čvrstom rukom. Obojica, ma koliko od iste bili optuživani, nemaju opoziciju. I obojica su, mada to nikad nisu priznali, niti će priznati, preuzeli program od opozicije. Đukanović od ugašenog Liberalnog saveza Crne Gore Slavka Perovića, a Dodik od Srpske demokratske stranke, koju je osnovao Radovan Karadžić.

Đukanović je tim preuzimanjem od Perovića napravio otklon od srpstva i Srbije, a Dodik se tom srpstvu i nacionalnom pak približio. I obojica su, svaki za sebe, posle toga još više učvrstili svoju vlast.

Razlikuje ih sam start. Đukanović nije morao da kreće od nule jer mu je otac bio sudija, pa je vrlo rano postao i član partije i brzo je išao ka gore u partijskoj i državnoj nomenklaturi. Tvrdio je da je prvi novac zaradio u sedmom razredu osnovne škole, mada ne znamo na čemu i kako, kao što se ne zna da je posle toga osim bavljenja politikom radio nešto u privredi. Javno.

Dodik je iz porodice poljoprivrednika, pa je pregovaranje i odnos sa ljudima prvo izučio na pijačnim tezgama na kojima je sa ocem od rane mladosti prodavao povrće. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu i vratio se u rodne Laktaše pored Banjaluke gde ga je čekalo mesto načelnika. Đukanović je završio Ekonomski fakultet u Podgorici, nije se vraćao u rodni Nikšić, ali nije ni hrlio u Beograd.

Iako obojica tokom čitave političke karijere važe za tehnokrate, a na delu to i pokazuju, nekako deluje kao da je Mile ekonomista, a Milo politikolog, jer je Dodik do ulaska u visoku politiku imao i preduzeće i radnje za pravljenje i prodaju nameštaja, a Đukanović je vešto prodavao ideologije i pokazivao da je politika veština mogućeg. To je, doista kasnije, počeo da pokazuje i sad uspešno čini i Dodik.

Propast reformskog i uspon nacionalnog

Za vreme nacionalnog buđenja na prostorima bivše Jugoslavije Milo se svrstao na prosrpsku stranu, posle antibirokratske revolucije u Crnoj Gori izbio u prvi plan i dugo bio drugo oko u glavi, tačnije partner Srbije i Slobodana Miloševića. Dodik je u to vreme pak postao član projugoslovenskog Saveza reformskih snaga Ante Markovića koji je doživeo fijasko jer su u Bosni i Hercegovini pobedile nacionalne partije.

Milo je u to vreme javno istupao i zapaljivo govorio protiv ustaša, dok su Mileta nazivali ustašom jer se nije opredelio za tadašnje nacionalne stranke. Milo je, uslovno rečeno, bio na strani suprotnoj od međunarodne zajednice, a Mile na strani suprotnoj od Mila i Miloševića. Doista, tada je i po značaju i po uticaju Dodik bio daleko nebitniji od Đukanovića.

Posle „Dejtona“ Dodik tek pravi svoju partiju Savez nezavisnih socijaldemokrata, a Milo počinje da zagovara samostalnost Crne Gore, netom pošto se razveo do Momira Bulatovića, do tada saradnika i predsednika Crne Gore i Demokratske partije socijalista.

Tada, posle „Dejtona“, obojica dobijaju podršku međunarodne zajednice. Đukanović jer je, kao, protiv Miloševića, a suštinski protiv Srbije, a Dodik jer je u to vreme izgledao kao najprihvatljivija opcija, a i dok su se neki drugi sklanjali on je prihvatio da bude premijer sa samo dva svoja poslanika.

Podrška od Zapada i ekonomija od Rusije

Milo je bio velika nada Beograda, a Mile velika nada međunarodne zajednice. Onda je Milo rekao da „supruge treba da budu supruge“ pa je postao velika akvizicija Zapada, a Mile je američkom ambasadoru rekao da mu da račun za dva miliona dolara koje je ambasador pominjao da su uložili u reformu policije na koju Dodik nije pristao, i tako je postao veliki problem Zapada. Milo je rastao na tom sukobu sa Beogradom i sad Moskvom, a Mile na sukobu sa Sarajevom i Zapadom.

Obojica su bili protiv Slobe. Gotovo od početka. Obojica vole košarku. Obojica ulažu u tu košarku. Obojica vole dobru narodnu pesmu. Milo da mu pevaju, Mile i da peva. Vokabular im je obojici balkanski.

Zajednički im je osećaj za politički trenutak. Zajedničko im je što im ekonomija država u velikom delu zavisi od Rusije. U Crnoj Gori zbog kupovine preduzeća, zemljišta, izgradnje a i broja turista, a u Republici Srpskoj zbog kupovine rafinerije.

Razlikuju se sadašnjim odnosom prema Rusiji. Đukanović je u redu onih država i vladara koji se jasno stavio na stranu protiv Rusije i vuče zemlju ka NATO-u. Dodik je pak nedvosmisleno na strani Rusije, i otvoreno protiv NATO-a.

Samo zahvaljujući Dodiku Bosna i Hercegovina nije priznala Kosovo i uvela sankcije Rusiji, a samo zbog Đukanovića je Crna Gora priznala Kosovo i uvela sankcije Rusiji.

Politika od obale i politika ka obali

Za razliku od Đukanovića, koga optužuju za korupciju, pa i diktaturu, i on opet ima podršku zapadnih centara, taj isti Zapad zamera Dodiku korupciju. Suštinski se u oba slučaja radi o politici. Jedna je Milova ka (evroatlantskoj) obali, a druga je Miletova od (evroatlantske) obale.

I dobar deo javnog mnjenja u Srbiji razmišlja slično kao dobar deo međunarodne zajednice, pa ono što zamera Dodiku ignoriše kod Đukanovića. Politička čaršija veli da je to zbog finansija. Ne samo od stranih donatora, već i onih koje u Beograd stižu direktno iz Podgorice.

Dodik se u srpske političke prilike meša javno, daje podršku uglavnom partijama koje su u tom trenutku na vlasti i redovan je na svim državnim manifestacijama. Đukanović se u srpske političke prilike meša tajno, tačnije posredno preko mreže političara, novinara i javnih radnika koji sve to ne rade samo zbog ideologije i ljubavi.

Slikanje sa Miletom pomaže političarima iz Srbije. Slikanje sa Milom odmaže političarima iz Srbije.

Dodik je napravio državu, što nije malo, a Đukanović je samo napravio sopstveni zabran, od već postojeće države. Međutim, institucije u Podgorici se ruše, a u Banjaluci još nisu izgrađene, pa odlaskom, eventualnim, i jednog i drugog stvari u tim državama nikako neće biti iste i prete da se promene za 180 stepeni.

Zato Đukanovića drži Zapad da se kurs zemlje ne bi promenio, a Dodika sapinje Zapad i rado bi voleo da mu vidi leđa kako bi se kurs zemlje promenio. Manevarski prostor Dodika je daleko manji, pa je i njegova misija daleko teža.

Dodik ne može nazad. Milo takođe ne može nazad. Dodik čuva državu, a ne samo svoju funkciju. Đukanović čuva sopstvenu glavu. „Budućnost“ je uspešnija od „Igokee“ u košarci.

Izvor: Sputnjik