Šta je čovjek bez stida?

Posramljenost je vrednost koju je savremeno društvo izgubilo. Obraz je nekada bio najvažnija "imovina" čoveka, a sad ne može ni da se zacrveni.

Zanimljivosti 18.03.2016 | 13:00

"Još jedna izgubljena vrednost je stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu? U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu".

Ovako je pre 15 godina pisao argentinski pisac Ernesto Sabato u knjizi "Otpor". Ne živimo u Argentini, ali, utisak je da je i kod nas isto. Živimo poslovicu "Čega se pametan stidi, time se budala ponosi", a fraza "Sram te bilo" izaziva podsmeh umesto oborenog pogleda. Obraz je nekad bio najvažnija "imovina" čoveka, a sad ne može ni da se zacrveni.

Varamo supružnike bez stida, jer to uostalom svi rade, izneverimo prijatelje braneći se da su i oni nekad uradili isto, u školu idemo obučeni kao u diskoteku jer je to trend, pristojnost smo zamenili vulgarnošću, nazivajući to slobodom. Šta god učinili, ne osećamo se posramljenim jer nema više tabua, a nekad jasna granica između ispravnog i pogrešnog postala je zamagljena. Sve je postalo dozvoljeno. Relativno. Moralna lestvica ne postoji ni u nama, ni van nas. "Gospoda" nam se smeši sa malih ekrana, a retki su ljudi koji nas "teraju" da postanemo bolji. Kao da se ostvaruje ona Senekina da stid kad ode, ne ume da se vrati. A gde je nestao, pitamo sociologa i kulturologa Ratka Božovića.

- Stid je nestao u međuvremenu - kaže u šali Božović i nastavlja ozbiljnije: - Otkad je moral pao na najniži nivo, mnogi ljudi ne znaju da se stide. Ne prođe dan da se to ne primeti. Dovoljno je da uključite televizor, pogledate skupštinu i sve će vam biti jasno. Niko ne ume da se izvini, da prizna da je pogrešio. Doživeli smo moralno samoubistvo. Postali smo bestidnici. Nema empatije, drugima činimo ono što ne bismo voleli da nama rade. Ne umemo više da se zacrvenimo, izgubili smo pristojnost, prisnost i dostojanstvo.

NEOPHODAN ZAČIN ŽIVOTA
STID je jedna od najvažnijih ljudskih emocija. Osećanje koje se javlja tokom ranog razvoja i nenormalno je ako ne postoji, kaže američki psihijatar Alen Salerijan. Ali, teško je nositi se sa njim jer je reč o osećanju koje izrasta iz svesti da smo mi ili neko drugi uradili nešto nečasno i nedolično. Zato, umesto da pokušaju da se izbore sa tom emocijom, ljudi često razvijaju razne odbrambene mehanizme, od poricanja, preko povlačenja u sebe, do besa i stava "napad je najbolja odbrana". I osećaj preteranog stida je destruktivan, jer parališe osobu da živi ispunjeno i umanjuje samopouzdanje, ali je njegovo postojanje neophodno ako želimo da živimo u skladu sa etičkim vrednostima.
Ako je za utehu, ne dešava se to samo nama. Intelektualci širom sveta, od Evrope do Amerike, upozoravaju na preokrenut sistem vrednosti, pa se tako danas stidimo jer ne izgledamo kao manekenke modnog časopisa ili zato što nemamo dobar auto, a sve je manje ljudi čiji se obrazi crvene kad urade nešto loše, nešto nedostojno čoveka. Američki kolumnista Čarls Vandegrif upozorava na nedostatak srama kod onih koji treba da nam budu uzor. Tako Vandegrif primećuje da treba da se stide političari koji lažu i očekuju oproštaj, sportisti i slavne ličnosti koji umesto da budu dobar primer, varaju supružnike, voze pijani, drogiraju se, koriste doping sredstva, hapse ih zbog nasilja...

- To nije bilo moguće 30-ih i 40-ih godina. I tada je bilo nečasnog ponašanja, ali se to guralo pod tepih. Da je javnost znala, reakcija bi bila znatno drugačija jer smo očekivali od političara i poznatih ličnosti da se ponašaju časno. Svi smo uradili nešto čega se stidimo i opet ćemo pogrešiti. Ljudi smo. Ali, dobro je biti postiđen, priznati grešku i učiti. Bez stida, izgubljeni smo - ističe Vandegrif.

Da niko nije opasniji od čoveka bez stida, verovao je francuski književnik Markiz de Sad. Dostojevski je smatrao da će lepota spasiti svet, ali njegov sunarodnik, reditelj Andrej Tarkovski tu ulogu dodelio je stidu. Naš Ivo Andrić je mislio da čovek u prvoj polovini života radi ono čega se u drugoj polovini stidi i odriče, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Na kraju, govorio je Andrić, ostaju samo kajanje i stid. Jovan Dučić je primetio da ima naroda koji sve smeju, ali ne zato što se ničeg ne boje, već zato što se ničeg ne stide. A, sagovornik "Života plus" nije optimista da će nam po ovom pitanju biti bolje.

- U uređenim zemljama gde postoji čovek, sistem vrednosti, ne čini se sagrešenje. A greške su povezane sa grehovima. Čim se izgubi mera, nastaje problem, kriminalce nazivamo gospodom, a oni hoće da nam budu primer za ugled. U društvu u kom nema stida strada stil življenja. Strada čovek u nama. Postajemo iskvarene životinje. Nema mesta za optimizam. Pojedinac može samo da ne pristane na takav sistem vrednosti. I da sagne glavu od stida - jasan je Božović.

 

Novosti