Analiza: Partizan bez špica – ima li to smisla?!

Ideja da crno-beli igraju sa Sašom Ilićem kao fudbalerom najbližim golu protivnika odudara od ideja i planova Ivana Tomića, koji nije jedini krivac što klub iz Humske 1 ovog proleća mora da improvizuje!

Saša Ilić napred, ostali stoj. Na klupu i(li) tribine. A u špic najstariji fudbaler u Srbiji. Da pod stare dane juri ovamo-onamo i dovede pod sumnju ne svoje kvalitete, već trenerski eksperiment Ivana Tomića da kapiten glumi „lažnog“ špica.

Promocija ideje na utakmici sa Radničkim iz Niša u Humskoj činila se privremenom, ali kako je šef stručnog štaba crno-belih istoj ostao veran na Čairu, protiv Voždovca, naposletku i u prvom polufinalnom meču Kupa Srbije, dao je za pravo navijačima – kojih u Humskoj, doduše, beše tek 1.500 protiv Spartaka – da se zapitaju:
 „Zašto?“

Traganje za odgovorom zbog čega Partizan igra atipično svom stilu, nesvojstveno generacijama kluba i, kako trener voli da kaže, svetloj tradiciji, krije se u kompleksnoj postavci problema čiji je Ivan Tomić samo deo. Koliko god odstupio od svojih načela, toliko su i ljudi oko njega – nadređeni i potčinjeni, direktori i igrači – krivci što danas crno-beli izgledaju kao da nemaju konkretan plan šta (da) rade i da je pre dva meseca samoproklamovana ideja o stvaranju tima za leto poetičan glas pušten u etar da se napravi privid o nekakvom radu na duge staze.

A znamo kako se one (ne) realizuju u srpskom fudbalu...

GREŠKE KAO KOD MILINKOVIĆA

Neverovatno deluje saznanje da je Ivan Tomić tek u Ilićevoj 39. godini spoznao kako ovaj može da bude od koristi kao najistureniji igrač ekipe. Zamisao je jednako kontraproduktivna onoj po kojoj su neki prethodni treneri Partizana „vezivali“ Sašu za levu aut-liniju ili mu dodeljivali defanzivne zadatke, zaboravljajući da je i kao njihov saigrač bio najbolji na mestu centralnog ofanzivnog veznog, odakle lopte imaju „oči“ i da ga kao Frančeska Totija u Romi odatle ne bi trebalo pomeriti ni po cenu njegovog odbijanja da igra.

Ovako se čini da je Tomić upao u zamku u kakvu je proletos svesno zagazio Zoran Milinković, gurajući Petra Grbića na centarfora. Na večitom derbiju i u finalu kupa. Rezultat je takav da na dve utakmice Partizan nije dao gol i bez obzira na ovih 0:0 sa Spartakom, ili prethodne tri vezane pobede, trebalo bi u Humskoj 1 dobro da analiziraju i kapitenov i učinak drugih igrača ovog proleća, ako žele iscrpno i iskreno da shvate vrednosti i nedostatke čudno selektiranog tima.

ŠTA JE SA FOFANOM?

Opredeljenje Ivana Tomića da igra bez klasičnog špica odudara od njegovih shvatanja fudbala, proklamovanih u vreme dok je kao sportski direktor uspostavio šestogodišnju dominaciju Partizana srpskim terenima. Između ostalog koristeći „pravog“, a ne „lažnog“ špica jer su napad crno-belih vodili Stevan Jovetić, Lamin Dijara i Gabrijel Kleo. Začuđujuće je da danas ne sledi sopstvenu ideju, već Valerija Božinova, sa svim njegovim manama (u sredu ih je baš pokazao šutnuvši dvaput bliže korner zastavici nego golu) drži na klupi, a Ismaila Beka Fofanu ni na njoj, nego ga posle premijere sa OFK Beogradom šalje na tribine.

Ako je Božinov „bivši igrač“, kako se poslednjih mesec dana sve glasnije priča po Humskoj, logično je zapitati se zašto ga Partizan ove zime nije prodao i zbog čega je Tomić, kao trener, komletne pripreme baš bugarskog internacionalca uigravao na mestu centralnog napadača. Ta odluka rukovodstva po svim parametrima odudara od pompezno najavljene ideje o stvaranju novog mladog tima, jer je Božinov sa svojih 30 godina ostao, a Ivan Šaponić sa 18 i po prodat Benfiki. Zato sad klub koji je uvek propagirao napadački stil dolazi u poziciju da stila nema.

VLAHOVIĆ I ODGOVORNOST UPRAVE

Otuda nedovoljno razvijenog talenta Dušana Vlahovića gura u završnicama utakmica, ne shvatajući da zapravo čini medveđu uslugu i ekipi i igraču. Na njegova leđa se stavlja pritisak velikih očekivanja da mora da rešava mečeve, jer je od debija na Vračaru, preko večitog derbija, sve do poslednje utakmice, uglavnom ulazio kad je rezultat po crno-bele bio nepovoljan. Što mladim igračima ubija samopouzdnaje. Istina, malo je dosad bilo prilika da ga trener uvede u igru kod izrazito pozitivnog rezultata za crno-bele...

Koliko god potezi Ivana Tomića bili izneneđujući ili upitni kao forma njegovih „pravih“ napadača, odgovornost što Partizan igra bez „krštenog“ špica mora da snosi i direktorski tandem Ivica Iliev i Miloš Vazura. Prvi što nije pronašao igrače, a drugi što nije sa saradnicima u Radnoj grupi obezbedio dovoljno novca za pojačanja na poziciji zbog koje sad trener improvizuje, znajući da tako iznuđeni postupci obično liče na onu odomaćenu u narodu: 
„Seci uši, krpi...“