Analiza: Zašto i kako Lukaku iliti ''Drogba br. 2'' nije uspio u Čelsiju?!

Kako je moguće da se Murinjo nije naprosto zaljubio u Lukakua? De Brujne i Širle, dva druga primera Portugalčeve recentne kratkovidosti, nekako i mogu da se razumeju, ali Lukaku, on je bio “nacrtan” za murinjovštinu, pa ipak je pušten niz vodu.

Fudbal 27.03.2016 | 23:00

Znam šta onaj bolji, pristojniji, daleko brojniji deo čitalaca i gledalaca misli o rijalitijima. Prve asocijacije na tu omrznutu reč, na to predvorje ili, možebiti, pokaznu vežbu prostitucije svakako su goli ekstremiteti, šamari i svađe, primitivizam neljudskih razmera, neki polusvet koji je, u izvrnutom ogledalu Vorholovih reči, došao do svojih petnaestak minuta slave.

Ali nije svaki rijaliti šoder. Obećavam da nije, i spreman sam to da dokažem.

Postoje i televizijski programi tog formata koji zaista rade ono što im ime kaže. Oponašaju život i slave ga, a život, znamo to, nije 30 preglasnih ljudi, puna kuća ili štala ološa koji iz sebe izvlači najgore, kao u nekom naopakom eksperimentu za koji ni profesor Filip Zimbardo ne bi imao stomak. Ne, život je najbolji režiser na svetu, to što on smisli, to fikcija ne ume da oponaša, to je rijaliti koji je odmereni melanž slatkog i kiselog...

Na jedan takav rijaliti, koji ima zaplet, saspens i (zasad) poslednju klapu dostojnu života, podsetio je najbolji gol koji ste mogli da vidite u čitavu fudbalom pregnatnu subotu, gol kojim je Romelu Lukaku prekinuo mučenje na Gudisonu i naručio odelo za Vembli, za polufinale FA kupa, poslednjeg važnog nacionalnog kup takmičenja, pošto je njegov Everton pobedio Čelsi sa 2:0.

Bilo je to nešto za šta je doskoro bio sposoban Rajan Gigs, recimo, ili Luis Suarez, svakako Tjeri Anri ili Denis Bergkamp, mada je komentatora Bi-Bi-Sija pre podsetio na Rikija Vilju iz 1981, Rikija, polovinu tandema Argentinaca iz Totenhema koji je izgledao kao Če Gevara, ponašao se kao Če Gevara i igrao fudbal kao što bi ga Če Gevara – i sam zaljubljenik u ovaj sport – verovatno igrao, da se umesto doktorskim poslom i dizanjem revolucija bavio jurcanjem za loptom.

Ali svi oni su bili elegantni ili brzi, svi oni su izgledali kao da su sposobni da promešaju odbranu, da okrenu teren naglavačke, kao na video-igri, da onesveste beka i pošalju ga po burek, gajbu piva ili novi ponos – jer je onaj ostao da leži u travi iza “kadilaka” – dok Romelu Lukaku deluje kao greška, virus u sistemu u kojem bi sve trebalo da je poznato: kako jedna stena od 190 centimetara i skoro stotinu kilograma može da se kreće tako elegantno, da pleše po terenu kao što su njegovi askurđeli zamamno igrali praćeni vračevima u Zairu, pred očima belgijskih zavojevača, stepovali u ritmu mbire ili kalimbe, onog instrumenta koji se svira palčevima i proizvodi tako umilnu muziku...

Nikako i svakako, to je odgovor.

Ako niste već videli, onda pogledajte ponovo, pa pogledajte opet i onda još jednom, lepo je na usporenom snimku ali je mnogo bolje u punoj brzini: taj ogromni Belgijanac, sa “desetkom” razvučenom preko čitavih leđa, ima loptu kraj leve aut-linije, a onda mu padne na pamet, iz čista mira i zbog sezone koja je dokazala da je u životnoj formi – a tek su mu 22 godine, zaboga! – da on može s tom loptom da uradi šta hoće, baš kao i sa čitavom odbranom Čelsija, kao od češkog kristala, skupocene i lepe za oko ali one što se ne koristi prečesto...

Otresao je zadihanog Aspilikuetu kao mrvice sa stolnjaka i doslovno oborio na zadnjicu našeg Baneta Ivanovića, onda ga je tu čekao Džon Obi Mikel, pa je prošao i pored te sirovine, običnom promenom pravca. To su već tri zareza u njegovom tefteru, tri žrtve Lukakuove brzine, umešnosti, spretnosti i goropadnosti, a četvrta se tek sprema, vazda nedovoljno oporavljeni ili nedovoljno srećni Geri Kejhil.

Smešno je, i divno je, što je Lukaku Kejhila prevario dva-tri puta u toj jednoj sekundi a da loptu gotovo nije ni pipnuo, sem ovlaš. Bili su dovoljni njegovi pokreti ramenima, u stvari je bila dovoljna samo pretnja njegovih koraka, pa da Kejhil izgubi pojam o vremenu, prostoru i značaju utakmice i da zalandara u kaznenom prostoru kao vetrenjača.

Temperatura je već na maksimumu, Gudison uveliko urla, Lukaku je na roglju peterca i Kurtoa već tada zna da je sve uzalud, čak i ako se baci prema njemu u očajničkom pokušaju da mu skrati ugao; leva noga za levi ugao Čelsijevog gola, jeste prošlo svega pet sekundi ali Romelu još ima snage da potrči i da proslavi taj gol pre nego što ga obore saigrači, do čijih mozgova tek tada dopire informacija čemu su to prisustvovali iz najboljih pozicija na stadionu.

Mora da i među narodima iz grupe Bantu postoji nešto poput one “U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi”, pošto Lukaku slavi gol za Everton, a ne gol protiv Čelsija, i pošto ne pokazuje da je osvetnički nastrojen, mada bi imao sve razloge da bude, mada bi imao sve razloge da skine šorts, ili makar odmeri lakat, i pokaže Londoncima koliko su se ogrešili o njega, da se zlurado nasmeje jer im je uništio najgoru sezonu u poslednje vreme.

Ne, on je odmeren i na terenu i kada ga skoptišu kamere i mikrofoni nakon 2:0 – pre toga ćemo videti i životinjski nastrojenog Dijega Koštu, koji je uspeo da crvenim kartonom, dakle onim lošim u fudbalu, zaseni nešto najbolje u fudbalu – i kada ga pitaju da li voli što je dao gol baš Čelsiju. I to takav gol.
“To je bio samo običan gol, srećniji sam zbog pobede i zbog svog tima. Ako želiš da osvajaš trofeje, moraš da pobeđuješ velike klubove. Mislim da zaista nemam ništa da dokažem Čelsiju. Otišao sam tamo kao osamnaestogodišnjak i naučio sam šta znači biti profesionalni fudbaler. Uvek ću im biti zahvalan na tome.”

A to nas dovodi do onog “dobrog” rijalitija s početka teksta.

Zvao se “Lukakuova škola” (na izvornom flamanskom “De school van Lukaku”) i emitovao se 2010. na prvom programu belgijske nacionalne televizije, nekoj vrsti javnog servisa. Postojala su dva junaka: jedan je bio Romelu Lukaku, sin bivšeg profesionalnog fudbalera i reprezentativca Zaira (kasnije preimenovan u DR Kongo) Rodžera Lukakua – Rodžer je imao svega sedam godina kada se njegova domovina prvi i jedini put kvalifikovala za Svetsko prvenstvo, i na startu doživela 0:9 od Jugoslavije – dečak rođen 1993. godine koji je pohađao Institut Saint-Guidon, srednju školu u koju je Anderleht slao talentovane dečake, poput ovog kojeg su doveli iz Lirsa kada je Lirs propao.

Drugi je bio izvesni Gilijan de Gref, koji očigledno nije postao fudbaler, jer prva stranica gospodina Gugla ne nudi plauzibilna objašnjenja o njegovom kretanju...

Koncept je bio zanimljiv: kamere su pratile decu u školi čitave godine i snimali ih kako otvoreno govore o temama o kojima deca u tom uzrastu i treba da govore: o prijateljstvu, shvatanju ljubavi, o seksualnosti, veri i religiji, o kriminalu, i naravno, najviše o tome šta žele da budu kad porastu.

A Romelu Lukaku, glavni lik serijala, želeo je da bude samo fudbaler. I to fudbaler Čelsija.

Sreća pa na tom klipu koji je neko okačio na YouTube postoje i engleski titlovi, inače nikada ne bismo razaznali šta to na flamanskom govori klinac rođen u Antverpu.

Ali evo tog rijalitija u punoj snazi i evo zapleta koji će se zaokružiti na Gudison Parku, marta 2016, punih sedam godina pošto je scena snimljena i šest godina pošto je emitovana.

Čitavo odeljenje bilo je na ekskurziji u Londonu, pa ih je odvelo na Stamford Bridž. Stadion je prazan, tu su samo redari. Kamera je uperena dečaka koji ipak izgleda kao da mu je više od šesnaest leta, i glas mu je odavno mutirao, a on govori:
“Dajte mi samo loptu, i mogao bih ovde da trčim pet sati bez prestanka. Kakav stadion...”, onda se počeše po glavi, kao u neverici, pa počne da mašta. “Taj dan kada budem zaigrao na ovom stadionu, to će biti jedini dan kada ćete me videti kako plačem. Ali uspeću.”

Onda krene da izlazi sa stadiona, ali se vraća da fotografiše prazne tribine, da zamišljeno gleda ka travi i da zamišlja 40.000 ljudi koji slave njegov gol, prilazi neko, nastavnik ili producent, i govori mu da prestane da sanja, da je vreme da se krene natrag u autobus.
“Da sanjam? Ja uopšte ne sanjam. Ja ću sigurno igrati jednom na ovom stadionu.”

Eh, živote, najbolji rijalitiju: leta 2011, dve godine kasnije, tada već najbolji strelac Anderlehta i jedan od najboljih mladih igrača Evrope, član generacije koja ne samo da će vratiti Belgiju na svetsku mapu, nego će staviti Belgiju na prvo mesto FIFA rang liste i prometnuti Belgiju u favorita za finale predstojećeg Evropskog prvenstva, gde bi mogli da igraju sa Nemačkom, naturlich, dolazi na Stamford Bridž ovog puta kao veliko pojačanje za budućnost, plaćen više od deset miliona funti.

Da li ga je prvi utefterio Karlo Anćeloti, ili je bio miraz Andrea Viljaš-Boaša kada je ovaj dolazio na očijukanje sa Romanom Abramovičem, to i nije toliko važno, važnije je ono što je video ceo svet: taj mali sa dredovima mogao bi da bude unapređena verzija idola plavog dela Londona, Didijea Drogbe, da stasava uz njega i uči od njega, pre nego što postane bolji od svog senseija.

Samo što san neće biti previše lep za malog, ogromnog Romelua. Ne, ovaj rijaliti krenuće okrutnijim putem.

Prvu sezonu proveo je uglavnom u rezervama Čelsija, tu i tamo bi se skinuo za prvi tim, ali ne dovoljno da bude zadovoljan samim sobom, zbog čega će odbiti i ponuđenu medalju prvaka Evrope, u čudnoj sezoni kada su Roberto di Mateo i baš Didije Drogba doveli Čelsi do ušatog parčeta srebrnine.

Usledila je pozajmica u Vest Bromvič Albion, gde će dati neverovatnih 17 golova u sezoni, uključujući i “savršeni het-trik” kojim će ser Aleksu Fergusonu, u vatrometu u Midlendsu – bilo je 5:5, i nije moglo da bude bolje ni spektakularnije za poslednju od 1.500 Fergijevih utakmica u dagautu Junajteda – poželeti srećan odlazak u penziju, i navijači Čelsija najzad su mislili da imaju špica za narednu deceniju, najmanje: snažan, hitar, okretan, ubitačan, pa još voli klub...

Još kada je leta 2013. najavljen povratak Žozea Murinja na Fulam roud, i znalci i amateri su pomislili da je to, najzad, to. Evo čoveka koji će umeti da ceni Romeluov doprinos i znanje, evo čoveka koji će iz nestvarno talentovanog levonogog Belgijanca izvući najbolje.

Kako je moguće da se Murinjo nije naprosto zaljubio u Lukakua? De Brujne i Širle, dva druga primera Portugalčeve recentne kratkovidosti, nekako i mogu da se razumeju, ali Lukaku, on je bio “nacrtan” za murinjovštinu, pa ipak je pušten niz vodu. Prvo na još jednu pozajmicu, ovog puta u Everton, gde će ponovo dati 15 golova u prvenstvu, a potom, kada su i Roberto Martinez i Žoze Murinjo i Romelu Lukaku shvatili da je na Mersisajdu ovaj pronašao dom, i za stalno, u transferu vrednom 28 miliona funti.

I sada, u trećoj godini na Gudisonu, u klubu koji je samo nesrećom i dekoncentracijom prosuo toliko bodova da se ne bori za titulu u prečudnoj sezoni Premijer lige – jer i kvalitet i igru i menadžera i Rosa Barklija imaju – Lukaku je izrastao u zver nad zverima, u predatora kakvi nastanjuju tropske podsaharske prašume zemlje njegovih predaka.

Oborio je dve pune decenije star rekord – koji govori o mnogo o stanju u kojem se nalazi slavna, ponosna institucija što sebe naziva “The People's Club” – koji su zajednički držali Andrej Kančelskis i Toni Koti, mentalnu blokadu da nijedan napadač Evertona ne može da postigne više od 16 golova u ligi. Trenutno je na 18 (jedan manje od Vardija, jedan više od Kejna), i ne bi nikoga začudilo kada bi ih bilo i celih 25...

Postao je, već sada, a posle ovog gola Čelsiju naročito, barabar sa Drogbom po umeću – ne i po uspesima, naravno – i iako nikada nije zaigrao s njim u napadačkoj liniji, nije zaboravio čemu ga je sve kolega sa Obale Slonovače naučio.
“Didije je mnogo želeo pobedu i uvek je bio veliki lider”, pričao je nedavno Lukaku, inače vrlo inteligentan i mimo terena, o svom idolu. “Kada je timu bilo najpotrebnije, on bi uvek povukao najviše. To pokušavam da uradim i ja, i nadam se da će jednom neko reći da sam bio igrač kao Drogba, mada sam ja Lukaku, i želim da napravim svoje ime. Često komuniciramo, zovem ga ili mu pišem, ispričam mu šta se desilo i pitam ga za neki savet.”

Leto će biti vrelo za zvezdu ovog rijalitija kojeg zovemo fudbal. Lukaku će u kampu belgijske reprezentacije proslaviti 23. rođendan, potom će ići na Evropsko prvenstvo gde bi morao da bude među najboljim strelcima, a sve vreme će oko njega obigravati najveći svetski klubovi, nudeći mu milione i mesto u prvih jedanaest.

Zov jednog tima biće najveći. Onog koji će želeti da ispravi grešku prema dečaku što je 2009. otvorenih usta i sa sjajem u očima gledao prazne tribine Stamford Bridža, i kojem život, taj katkad okrutni režiser, nije dozvolio da se raduje na tom stadionu.

Šta ćeš odlučiti, Romelu? Da oprostiš i daš još jednu šansu onoj koja te nije htela ili da se okreneš, usitniš korake kao ovog marta pred golom tvog sunarodnika Kurtoe, i otplešeš negde gde će te više voleti i ceniti?

Šta bi tvoj idol Didije uradio?