Njemačka se raspada pod teretom izbjeglica

Stabilnost je reč koja se koristi za definisanje političkog sistema Nemačke. Ali, situacija sa izbeglicama je iz korena promenila partijski pejzaž zemlje, a uspon desnice je naneo štetu tradicionalnim centrima moći, piše magazin Špigl.

Svijet 09.03.2016 | 07:35

Pre sedam ili osam meseci, Nemačka je bila drugačija zemlja nego što je to danas. Nije bilo kontroverznih političkih pitanja koja zahtevaju hitnu akciju, a rukovodstvo kancelarke Angele Merkel je bilo neosporno. Bilo je tiho i udobno. Ali, onda su izbeglice počele da nadiru u Evropu i mir je iznenada prekinut.

Od tada, u Nemačkoj su se u kratkom preiodu desile odvratne erupcije ksenofobije, desničarska populistička partija Alternativa za Nemačku je na putu da zauzime mesta u nekoliko parlamenata saveznih država Nemačke. Merkelova je dobila podršku od Socijaldemokrata i od Zelenih, ali neki konzervativci žele da je zbace, dok je zemlja preplavljena izbeglicama. Da li neko zna šta se dešava? Šta nije u redu? Foto: Rojters

Izgleda da je izbeglička kriza dovela do značajnog raskida u nemačkoj politici. Nemački ustav i institucije u zemlji neće u skorije vreme biti dovedene u pitanje. Ali, običaji koji uređuju političke odnose se menjaju neverovatnom brzinom, što vrši udare na partijski sistem. Neki od tih udaraca imaju druge razloge, ali su sada izašli na videlo kako je izbeglička kriza uzela maha. Moglo bi se reži da Nemačka ulazi u trajnu promenu.

U modernim demokratijama, politika se odvija u prostoru dvojne reprezentacije. Političari predstavljaju svoje glasače u parlamentima i vladama, dok između izbora biračko telo može da utiče na javnu raspravu, pre svega kroz zastupljenost u medijima. U stvarnosti, međutim, dve elite, političari i novinari razgovaraju jedne sa drugima. Oni izgledaju kao pripadnici iste kaste, što bi moglo biti problematično jer je posao medija da zadrže kritički pogled na politiku.

 Foto: FoNet/AP

Internet je razbio ovu intimu u udvoje. Sada, svako može da se pridruži diskusiji. To je samo po sebi dobra stvar, ali u izbegličkoj krizi debata je otišla van kontrole. Jedna od uloga koju su novinari dugo imali je da budu čuvari, ondosno da u velikoj meri filtriraju mržnju, teorije zavere i druga ludila, da bi se omogućila umerenija, konstruktivnija rasprava. Uprkos povremeno strasnim neslaganjima, političari i novinari su mogli da nađu zajednički jezik i da omoguće kompromis. Nemački sistem je delovao.

Ali, kriza politike je posebno intenzivna u istočnoj Nemačkoj. Pre 1989. godine, Istočni Nemci su morali da veruju da Komunistička partija predstavlja volju naroda u potpunosti. Istočni Nemci su se na kraju otarasili svoje države, ali kada su se našli u ujedinjenoj zemlji, shvatili su da ih ponovo predstavljaju drugi. Izbeglička kriza je pokazala da mnogi u istočnoj Nemačkoj ne prihvataju sistem ujedinjene Savezne republike. Oni ne veruju političarima i sami preduzimaju mere u vidu protesta. Ne veruju novinarima i veruju u svojim istinama. Sve to postoji i u zapadnoj Nemačkoj, ali nije toliko izraženo.

 Foto: Rojters

Dva glavna stuba partijskog političkog sistema u Nemačkoj su već dugo Hrišćanske demokrate (CDU), zajedno sa svojom sestrinskom partijom, Hrišćansko socijalnom unijom (CSU) iz Bavarske, i Socijaldemokratska partija (SPD), s druge strane. Već decenijama, ove dve stranke su mogle da ozbiljno predstavljaju različite stavove na desnoj i levoj strani političkog spektra, i u medijskom prostoru koji je takođe bio podeljen na levo i desno. Pošto su ovi stubovi u poslednjih nekoliko godina počeli da se klimaju, i dve nemačke najveće stranke su počele da slabe. Rezultat je bio više stranaka, ali i pojava pojedinaca, kojima nisu bile potrebne partije.

Onda je došla Angela Merkel koja je uspela da pretvori CDU u zeleno-liberalno-socijaldemokratski amalgam, i u velikoj meri istera konzervativizam iz stranke. Njen jedinstveni politički brend se delimično može objasniti činjenicom da ona nije bila u tolikoj meri bila vezana tradicijom stranke. Mnogi u Nemačkoj sada više ne prepoznaju partijski pejzaž zemlje. Ima i onih koji su proveli svoje živote glasajući za SPD ili Zelene, i koji su mislili da je CDU oličenje zla - i koji su sada strastvene pristalice Angele Merkel. Ima i onih koji su ceo život glasali za CDU i koji su Merkelovu gledali kao boga, ali sada traže njenu smenu, da bi Nemačka mogla ostati nemačka i hrišćanska.

Foto: AP
U oblikovanju svoje izbegličke politike, Merkelova je pratila načela humanizma i internacionalizma, oba ukorenjena u hrišćanstvu, ali koja su do sada pripadale levoj strani političkog spektra. U predizbornoj kampanji ove nedelje u Baden-Virtembergu, ovo stanje je proizveo neobičnu pojavu: član Zelenih i guverner Vinfrid Krečman, se pokazao kao strastveni pristalica Merkeline izbegličke politike, dok se Gvido Volf, glavni kandidat Merkelove CDU ogradio od kancelarke. Sada se ljudi pitaju: zašta čovek glasa kada glasa za CDU?
Nekada su dve konzervativne partije CDU i CSU barem imale zajedničkog neprijatelja, i po pitanju socijaldemokrata su ostavljale unutrašnje sukobe. Ali koga socijaldemokrate danas predstavljaju? Sigmar Gabriel njihov predsednik je nedavno rekao da država mora da učini više za Nemce, što je izjava koja bi dobila široku saglasnost među pristalicama desničarske i populističke Alternative za Nemačku (AFD). Nemački stranački pejzaž se okrenuo naglavačke.

 Foto: AP

Merkelova je odbacila one na desnom krilu CDU, a tu prazninu je popunila Alternativa za Nemačku. To bi CDU moglo da pomeri prema centru, što se odavno dešava na levici sa SPD, koja je zbog toga spala na 25 % podrške.

Nekada su CDU i SPD dominirali na političkoj sceni, dobijale ukupno 80 odsto glasova, tako su služile kao osiguranje protiv ekstremizma i bili garanti konsenzusa i kompromisa. Stranka Slobodni demokrati (FDP) i Zeleni su dopunjavale sliku i mogle su lako da se integrišu u sisitem.

Ali je SPD odstupila od čvrste ideologije od 2007. godine što je podelio levu polovinu političkog spektra i omogućilo pojavu partije krajnje levice. Sada se iz istih razloga sa desna pojavljuje Alternativa za Nemačku. I ostale stranke sa nemačke krajnje desnice su uspele da osvoje malo mesta u parlamentima saveznih država, ali njihovi uspesi su u velikoj meri bili proizvod protestnih glasova, i one nikada nisu imale svoje biračko telo. AFD je međutim profitirala od Interneta, pretvarajući se u glas onlajn ksenofobičnih trendova i kanala. Ako se uspeh ove stranke pokaže kao trajniji, Nemačka će imati jednu vrlo nezgodnu partiju, obzirom na istoriju zemlje.

Foto: AP

Neki stručnjaci uoči izbora sada špekulišu o stvaranju raznorodne "Nemačke koalicije" koja bi okupila i CDU i SPD i FPD. Ali to podseća na "Koaliciju Vajmar", savez levice i centra između dva rata, koji je trebalo da brani demokratiju, ali se pokazala kao preslaba protiv mračni sila koje su vrebale sa ivice. Stvari u Nemačkoj sada naravno nisu ni približno toliko loše, ali oseća se da je sistem nestabilniji nego ikada u poslednje vreme.

U celini, čini se kao da nemačka Republika menja oblik. To je spora i uglavnom organska promena - pod snažnim uticajem Istočne Nemačke. Da li je to dobro ili loše? Nijedna partija neće biti u stanju da nametne svoju ideologiju i pragmatizam će ostati jedini put do konsenzusa. Ali, u Sjedinjenim državama ovih dana se može videti još jedan mogući ishod krize političkog sistema.

Foto: Rojters

Republikanski predsednički kandidat Donald Tramp ne zavisi ni od vođstva njegove stranke, ni od zvančnih medija. On je uz pomoć interneta stvorio svoje biračko telo. To je neka vrsta veoma direktne demokratije.
Ali, zato nije teško prevideti crnu budućnost do koje to može dovesti: bes, strah, pitanja bez odgovora i teorije zavere stvaraju raspoloženje koje podiže one političare koji su najbolje u stanju da manipulišu tim raspoloženjima.

A tada sve kontrole i ravnoteže uključujući i partijski sistema i medija - se lako ruše, a demokratija postaje plen emocija. Nemačka je i dalje daleko od takve sudbine. Ali su prvi koraci ka njoj već učinjeni.

Izvor: Der Spiegel / Kurir