Hoće li Rusi vratiti Srbima svetinju?

Već smo navikli da se najveće dragocenosti Srba čuvaju u inostranstvu. Tako se i danas u Rusiji, tačnije u Nacionalnoj biblioteci Rusije u Sankt Peterburgu ljubomorno čuva jedna srpska dragocenost - čuvena 166. stranica Miroslavljevog jevanđelja.

Srbija 27.01.2016 | 08:49

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić planira da, tokom svoje posete Rusiji i sastanka sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, traži da se u Srbiju vrati čuvena 166. stranica Miroslavljevog jevanđelja. Reč je o najstarijem i najvrednijem sačuvanim ćiriličnim rukopisom, a kojeg je ukrao Arhimandrit Kijevski Porfirije Uspenski i odneo ga u Rusiju!

Već smo navikli da se najveće dragocenosti Srba čuvaju u inostranstvu i da kao što je to bio slučaj s pečatom kneza Stojimira (dokaz srpske državnosti iz 9 veka) Srbija kupi na pijaci. Tako se i danas u Rusiji, tačnije u Nacionalnoj biblioteci Rusije u Sankt Peterburgu ljubomorno čuva jedna srpska dragocenost – 166. stranica Mirosavljevog jevanđelja ispisana na ćirilici. Ovaj dokument tamo je zaveden kao “List iz Miroslavova evangelia F.p.I.No.83″, u zbirci Porfirija Uspenskog.

Najstariji i najvredniji sačuvani srpski ćirilični rukopis Miroslavljevo jevanđelje, napisan između 1180. i 1187. godine u crkvi Svetog Petra i Pavla kod Bijelog Polja, vekovima je bio na meti kako osvajača koji su harali Balkanom, tako i domaćih uglavnom ideološki suprotstavljenih strana.

Na 166. listu nalaze se čtenia – čitanja za 7. odnosno 20. januar – praznik Sabora svetog Jovana Krstitelja . Ukrašena su inicijalom sa likom Vavilonske bludnice – metaforom za ženu cara Iroda Irodijadu, po čijem je nagovoru Saloma tražila od Iroda glavu svetog Jovana.

Kako Telegraf.rs saznaje da je njegova cena ni manje, ni više do 3.500 evra, kao i da se godišnje obično ručno proizvede desetak faksimila. Najvernija kopija čuva se u manastirima Rača, Hilandar, Ostrog, u crkvi Svetog Save u Londonu i Srpskoj crkvi u San Francisku, a svoje primerke nabavile su i brojne svetske nacionalne i univerzitetske biblioteke – između ostalog i Kongresna biblioteka, Geteov institut u Minhenu, biblioteke univerziteta Harvard, Prinston, Jejl, Oksford…

Prema rečima istoričara umetnosti Nikole Kusovca, Miroslavljevo jevanđelje bi uz malu mozaičku ikonu “Bogorodice” iz 11. veka koja je, prema legendi, stajala na grudima Svetog Simeona u trenutku kad je ispustio dušu, svakako moglo da se svrsta među takozvane neprocenjive srpske crkvene relikvije.

Relikvije poput Miroslavljevog jevanđelja ne možemo porediti s egipatskim papirusom ili artefaktima iz 1. veka nove ere… Kad govorimo o našim crkvenim relikvijama, onda je opšte poznata stvar da datumi porekla dosežu do srednjeg veka, ne ranije, te im je u tom smislu i cena ograničena. Ipak, kako naš portal saznaje sam značaj ovog papira prevazilazi lokalnu kulturu što svedoči upisivanje Miroslavljevog jevanđelja u UNESCO-vu Listu svetske kulturne baštine.

Miroslavljevo jevanđelje se našlo u registru “Sećanje sveta 2005. godine”. Upis u ovu listu potvrda je njegovog izuzetnog značaja i vrednosti, ali i obaveza njegovog očuvanja za dobrobit čovečansva.

Krajem 12. veka, po zapovesti kneza Miroslava rođenog brata Stefana Nemanje koji je vladao Zahumljem do 1190. (kada je ovu oblast na upravu dobio princ Rastko nakon zamonašenja Sveti Sava) Miroslavljevo jevanđelje na staroslovenskom ispisao je i iluminirao pisar dijak Grigorije sa nekoliko svojih pomoćnika.

Iako nema pouzdanih podataka o tome, veruje se da je knez Miroslav naručio izradu jevanđelja ne bi li sa sebe “sprao ljagu” koju je na njega bacio najstariji sin Stefana Nemanje Vukan optužujući ga da je kao suprug sestre bosanskog bana Kulina i sam bio – bogumil.

Kako bi dokazao da je pravoslavac, Miroslav je dao da se izradi jevanđelje na tankom belom pergamentu, pisano ćirilicom u dva stupca na 362 strane i ukrašeno sa 296 inicijala i minijatura.

Sve do sredine XIX veka, jevanđelje se nalazilo u Hilandaru, a ono što se sa njim potom dogodilo nije baš najjasnije.

Naime, 1845. godine manastir Hilandar posetili su ruski duhovnici na čelu sa arhimandritom Kijevskim, Porfirijem Uspenskim. Fasciniran izgledom relikvije Porfirije je isekao 166. list sa čtenijima za praznik Svetog Jovana (ukrašenim jedinim nagim ženskim likom u knjizi – vavilonskom bludnicom Irodijadom) i odneo ga sa sobom.

Nikada nije utvrđeno da li je Porfirije iščupao taj list ili je dobio dozvolu da ga iseče.

Izvor: Telegraf.rs