Sjećanja - video: Džimi Flojd Haselbajnk...

Zandam, amsterdamski Bronks kako ga je kasnije zvao Džimi, pardon Džerel, nije bio lako mesto za odrastanje. Tamo se mnogi uguše, ali on je bio žilaviji od Slaja Stalonea u ulozi Ramba...

Fudbal 10.01.2016 | 23:40

Nekima je suđeno da uspeju. Druge je sudbina primorala da noktima grebu po betonu pokušavajući da se izmigolje iz bunara u koji su bačeni da se koprcaju ne bi li udahnuli makar nešto od života. Većina takvih se uguši. Samo oni najžilaviji se izbore za mesto pod suncem. Džimi Flojd Haselbajnk je bio žilaviji od Slaja Stalonea u ulozi Ramba i prešao put od sitnog lopova sa nožem u džepu do ljubimca Stamford Bridža i luksuznog života u Londonu, minđuša od 15.000 funti i gubljena 40.000 za jedno pijano veče u kazinu.

Ali krenimo od početka, jer se ovakva životna priča drugačije ne može prepričati.

Džerel – ne Džimi, ali i toj promeni nešto kasnije – Flojd Haselbajnk rođen je 27. marta 1972. godine u Paramaribu, prestonici Surinama koja je kolinijalnoj Holandiji dala i takve veličine poput Klarensa Sedorfa, Edgara Davisa i Arona Vintera. Bio je najmlađi od šestoro dece Franka Varea i Korneli Haselbajnk čije je prezime i uzeo kada se kao šestogodišnjak preselio u Zandam kraj Amsterdama s obzirom na to da je otac, koji mu i ne znači previše u životu, digao ruke od porodice. Godinu kasnije počeo je da igra fudbal, isprva kao golman, ali se brzo ispravio i prešaltao u napad. Neke druge zablude zahtevale su mnogo više truda i suza i pretile da mladog Džerela odvedu u opasnu stranputicu.

Zandam, amsterdamski Bronks kako ga je kasnije Džimi zvao, nije bio lako mesto za odrastanje. Posebno ako niste čistokrvni Holanđanin. Dom porodice Haselbajnk se naravno nalazio u siromašnom kraju punom imigranata. Uspomene kakve pamte mnogi doseljenici na Stari kontinent. Malo posla, diskriminacija, osećaj nesigurnosti, apatija, pa i depresija.
"Imao si i lepe krajeve, ali u našem je bilo mnogo nas sa Surinama, pa imiganata iz Turske, Maroka. Živeli smo u 14-spratnici i dok smo iza zgrade igrali fudbal barem dva ili tri puta smo mogli da gledamo kako tela padaju, jer se ljudi bacaju sa terasa. Mislili smo da je to normalno. Mnogo je bilo smrvljenih ljudi", prisećao se Džimi Flojd horor scena iz detinjstva.

U takvom okruženju teško je uhvatiti se za knjigu, mnogo lakše za loptu, ali i ona je bežala. Ne zato što Džerel nije umeo sa njom, iako u istinu baš i nije bio majstor petoparca ili neko ko bi na malom terenu predriblao čitav protivnički tim, već zbog toga što u opštem sivilu za oko prvo zapadnu oni sasvim crnih duša. I svi bi da budu još crnji. Gospodari podzemnog carstva ili barem njegovi kerberi. Klopka u koju se neformirane ličnosti lako upletu. To je onaj bunar sa početka teksta. Sa 16 godina mladi Džimi – pardon Džerel – već je bio član ulične bande, sitan lopov, razbojnik sa nožem u džepu. Nosio ga je da bi izgledao “kul u društvu”. Prema sopstvenom priznanju bio je prevelika kukavica da bi ga zaista i upotrebio. Taj strah, a pošto je bio inteligentno momče brzo je shvatio da se kreće u pogrešnom pravcu, držao ga je daleko i od sledećeg stepenika – pištolja. Tako omiljenog u bliskom okruženju. Majci nije bilo lako, tetka Vilma često je potezala za prutom koji je i zvala Džerel, ali džaba sve dok ne udariš glavom u zid. Toliko da si pred očima bljesne i jeza ti prođe od pete do temena.

Džerelu se to desilo kada je u Zandamu gostovao kultni rep bend Pablik Enemi. Za kartu nije imao, pa je sa saborcima iz kraja uz pretnje nožem iste otimao od imućnijih sugrađana. Neki su se odvažili da ga prijave policiji, a ona je u stanu Haselbajnka pronašla ukradene satove, automobilske radio uređaje... Maloletni Džerel Flojd je osuđen na tri meseca u popravnom domu.
"Prvo sam se smejao, nisam shavatao koliko je situacija ozbiljna, mislio sam da je sve šala. Udarilo me je u glavu tek kad sam ušao u ćeliju u kojoj su bila još trojica momaka. Jedan je bio sasvim lud, nisi smeo da skineš pogled s njega. Marokanac, uvek je nešto vikao, a pošto nije govorio holandski nisam imao pojma šta. Moguće je da je to iskustvo bilo šamar koji mi je bio neophodan".

Jedini izlaz, zbog majke, zbog sebe, video je u lopti. Kada je izašao iz vaspitne ustanove poklonio joj je celog sebe. Bilo je to dovoljno samo za pozitivniji pristup problemima. A prepreka je i dalje bilo. Na svakom koraku. Neretko ih je Džerel sam podizao. Kao onda kada je u amsterdamskom DVS-u – čiji puno ime, sasvim odgovarajuće Džerelovom putešestviju, glasi Door Wilskraacht Sterk, odnosno Snagom volje do snage u slobodnom prevodu – dobio otkaz jer je saigraču ukrao ručni. Ili onda kada je u Telstaru u drugoj ligi Holandije dobio otkaz jer je kosntantno kasnio na treninge, pa čak i na utakmice. U Ajndhovenu nije prošao probu, sa Zvoleom se nije dogovorio, u AZ je dobio ugovor, ali u Alkmaru nisu bili dovoljno impresionirani da bi mu ponudili i novi. Ako pažljivije pogledate biografiju na internetu videćete da dve godine nedostaju. Već sa 21 godinom, tada još poznat pod imenom Džerel Flojd, Haselbajnk je hodao na ivici ambisa. Igrao je amaterski za Nerlandiju. Samo ta snaga volje ga je gurala napred. Morao je da uspe. Zbog majke. Zbog sebe. Shvatio je da bi za tako nešto morao da ode. Da iza sebe ostavi loše navike iz Holandije, da se oslobođen tih stega porva sa nedaćama. U Admiri i Austriji Vaker nije prošao, spas je posle uspešne probe pronašao u malenom Kampomajorenšeu.

Da li zbog toga što je bio upućen u Haselbajnkov ne baš pohvalni CV ili nečeg drugog, tek tadašnji predsednik novog portugalskog prvoligaša Žoao Manuel Nabeiro nije smatrao za dobro rešenje da se o novom pojačanju priča na sva usta. Džerela je malo zbunio kada mu je saopštio: “Ne želimo da ljudi znaju ko si. Zato, odsad si samo – Džimi”. Nabeiro nije ni slutio da će ta čudna promena na Džerela delovati kao ponovno rođenje. Džimi Flojd je bio Džerelova sušta suprotnost, glava koja je jasno znala šta želi. Već leta 1996. preselio se u veću Boavistu u kojoj je zablistao u tandemu sa Nunom Gomešom, iako su ekipu – bilo je tu i nama poznatih lica poput Saše Simića ili mnogo svežije uspomene u liku Almamija Moreire – vodila čak trojica trenera, među kojima je prvi bio Zoran Filipović. Otkazi su se ređali, Panteri posrtali, ali Džimi je rešetao, Sezonu je završio ka drugi strelac lige, ispred je bila samo još jedna legenda Mario Žardel, a dobar glas se čuo i do Engleske, pa je čuveni Džordž Grejem ubedio upravu Lidsa da izdvoji 2.000.000 funti i Haselbajnka dovede na Eland Roud, Sve posle toga bila je bajka uz povremene fleš-bekove Džimija Flojda na dane sa vrelog asfalta koji su ostavili pečat na njegov temperament. Trener starog kova kakav je bio Grejem uspeo je, međutim, da strogim režimom Haselbajnka pretvori u gol predatora.

Doduše, počelo je tromo, Džimi Flojd je postigao samo pet golova do Božića, ali je na proleće zaigrao kao pomahnitao. Tu prvu sezonu završio je sa 26 pogodaka u svim takmičenjima, u drugoj je samo u Premijer ligi 18 puta tresao mreže i sa Majklom Ovenom i Dvajtom Jorkom podelio priznanje za najboljeg strelca. Lids se plasirao u Ligu šampiona, Haselbajnk je očekivao nagradu, novi trener Dejvid O`Liri nije umeo sa Džimijem kao njegov prethodnik.
“Novac koji on traži ne može da sebi priušti nijedan klub u zemlji“.

Haselbajnk se uvredio, uprava Lidsa shvatila da je najbolji trenutak za rastanak, Atletiko se pojavio sa koferom i 10.000.000 funti u njemu, sledeća stanica holandskog avanturiste bio je “Visente Kalderon“. Prvi put posle devet godina Atletiko je u Madrilenju savladao Real, strelac oba gola u pobedi od 2:1 bio je Džimi Flojd Haselbajnk. Igrače su Jorgandžije finale Kupa kralja, Džimi je opet pogodio, ali je Espanjol slavio sa 2:1. U Primeri drugo mesto na listi strelaca iza Salve Baleste iz Rasing Santandera, ali tim je trpeo. Klaudio Ranijeri je otpušten, dolazak Radomira Antića nije prodrmao ekipu, Atletiko sa Zoranom Njegušem i Veljkom Paunovićem je ispao iz elite, a Haselbajnk na osnovu klauzule u ugovoru digao sidro.

Čelsi je pokušavao još godinu dana ranije, te 2000. godine izdvojio je astronomskih 15.000.000 funti i izjednačio tada važeći ostrvski rekord koji je Njukasl postavio kada 1996. iz Blekburna doveo Alana Širera. Upravo će na Stamford Bridžu Džimi Flojd Haselbajnk ući u klub besmrtnih i postati ikona Čelsijevih navijača. U prvoj sezoni će sa 23 pogodaka i drugi put dobiti Zlatnu loptu za najboljeg strelca Premijer lige, bio je najefikasniji igrač Plavaca u tri od četiri sezone koliko će provesti u Londonu pre no što će ga se Žoze Murinjo odreći bez reči, sve to iako će Ranijeri, poznanik iz madridskih dana, uglavnom igru graditi oko Đanfranka Zole. Njegov odnos sa italijanskim strategom postaće toliko zategnut da će januara 2003. Haselbajnk pružiti ruku Luju van Galu, koji ga je forsirao i u napadački potentnoj reprezentaciji Lala, samo da bi na dan kada je trebalo da potpiše ugovor sa Barselonom, vredan skromnih 8.000.000 evra, holandski strateg dobio otkaz na Kamp Nou, a posao propao.

Ali uživao je Džimi Flojd u Londonu. Navijači su ga obasipali ljubavlju, uostalom terorisao je rivale, posebno one londonske, sa Ejdurom Gudjonsenom formirao je paklen tandem – u sezoni 2001/2002 njih dvojica su zajedno postigli 52 gola – i razvio iskreno prijateljstvo koje se klesalo po londonskim kazinima. Mediji su pisali da je Flojd na ruletu izgubio 1.000.000 funti, Gudjonsen 400.000. Jedan crn kao ugalj, drugi tako karakteristično svetao za Islanđane. Toliko različiti, a u suštini prilično slični.
“Nismo baš gubili toliko, ali gubili smo mnogo. Imali smo obojica probleme sa devojkama, bežali od kuća, na početku dobijali, kasnije gubili. Znao sam da preterujem kad sam za jedno veče prokockao 40.000 funti. Doduše, odem i dalje, ali ne trošim više od nekoliko stotina, hiljadarku najviše“, svedočio je nedavno.

I to je indirektno bio jedan od razloga što ga je tribina obožavala. Bio je nalik njima, običan čovek, ljudski je grešio. Ali nemilosrdni Roman Abramovič, tada na fudbalskim počecima, želeo je lepršaviji Čelsi, malo manje ostrvski, još 2003. doveo je Ernana Krespa i Adrijana Mutua, ali Haselbajnk tih godina nije mogao da omaši. I u poslednjoj sezoni na Stamfordu Džimi Flojd je bio najbolji strelac Čelsija, ali kada je došao Didije Drogba menadžer je dobio pismo od Murinja: Slobodni ste da potražite novi klub!

Nadao se Haselbajnk da će se Midlzbro sa Gaiskom Mendijetom, Vidukom, Zendenom, Rajzigerom i ostalima umešati u borbu za sam vrh. Pogrešio je. Doduše, posle polufinala Lige šampiona sa Čelsijem – Monako ga je tad zaustavio – igrao je finale Kupa UEFA u kome je Sevilja, kraljice evropske B produkcije, pregazila Boro Stiva Meklarena sa 4:0. Kasnije epizode u Čarltonu i Kardifu sa kojim je igrao finale FA kupa bile su samo senka pravog Haselbajnka. Živopisnu karijeru Džerel Džimi Flojd završio je sa trofejima Kupa Portugalije iz 1997. i engleskog Čeriti Šilda iz 2002. u kome je i debitovao u dresu Čelsija i postigao prvi gol u pobedi od 2:0 nad Mančester junajtedom. U prvoj sezoni po njegovom neradom odlasku sa Stamforda Murinjo je prekinuo 50-godišnji post u prvenstvu i poveo Plavce u novu, mnogo uspešniju eru. Odstranjeni Haselbajnk je sve te uspehe nemoćno gledao sa strane. Kao navijač. Svestan, ipak, da ni trofeji nisu sve u životu.
“Fudbal me je spasio. Da nisam postao fudbaler završio bih kao prijatelji iz detinjstva. I danas, kad ih nekad sretnem na ulicama Zandama, priđem, pozdravim se, nekad im dam i koji dinar ako zatraže. Mnogi su dileri, neki su narkomani, pojedini su na robiji, zaglavljeni u tom istom životu. Ne zadržavam se previše. Naši su životni putevi sasvim drugačiji. Nema tu neke bliske veze. Jednostavno smo pre svih tih godina na istom mestu bili bačeni u taj okrutni život. Meni je fudbal bio izlaz“.

Nekad delikvent, danas učitelj. Prvi Džimijevi koraci u trenerskim vodama slute na podjednako uspešnu, pa možda i uspešniju karijeru na klupi. Već je ispisao istoriju Barton Albioa prvi put nuvevši Pivare iz četvrte u treću ligu. Ostavio ih je na na prvom mestu Lige 1 kada se javio Kvins Park Rendžers. Imaće njegovi puleni šta da čuju iz usta Džimija Flojda Haselbajnka, neumornog borca i jednog od najboljih šutera koje je fudbalski svet ikad video.