Komentar: Muke po Radonjiću!

Radonjić izgubio dobijenu utakmicu. Tako su glasili naslovi posle poraza Zvezde od Strazbura nakon vođstva od dvadestak razlike. A ovog vikenda, i pre desetak dana nakon pobeda nad Himkijem i Realom, glavne slike i naslovi pripadaju igračima. O Radonjiću tek negde na marginama stranica.

Svestan je Dejan Radonjić surovosti svog posla. Zato ga i tako dobro radi. Posle Reala pomalo je ironično izjavio: „Za poraze sam kriv ja. Bio i biću.“ Možda neće uvek tako biti, ali javnost će najčešće u treneru videti krivca. I kad jeste i kad nije.

U ovom komentaru potrudićemo da ispravimo „nepravdu“ nakon ogromnih uspeha i da treneru velikog srca posvetimo nekoliko rečenica (uz podsećanje da bismo i danas potpisali naslov posle Strazbura). Teranje Jovića u svlačionicu na pola meča sa Realom je potez dostojan divljenja. Ne zbog samog Jovića, već zbog demonstracije hrabrosti, inata i želje da konce utakmice preuzme u svoje ruke.

Kao što protiv Strazbura nije imao svoj dan (nije zabranjeno i ništa strašno), tako je protiv prvaka Evrope i ruskih milionera potpuno nadmudrio Lasa i Kurtinaitisa. Svako tapkanje lopte na parket bilo je iskontrolisano, a prva poslastica je bilo stavljanje Simonovića na omalenog Rajsa.

Ne može se Radonjić gledati samo kroz ove dve pobede. Nije lako biti trener Zvezde. Ima u velikom klubu uvek mnogo nesporazuma, tenzija i tu se, naravno, ne misli samo na svlačionicu. Radonjić to već tri godine menadžerski uspešno hendluje i pretpostavljamo da mu je zbog svega toga i negativnih naslova preko glave. Ali neka ne brine. Na kritiku od „Blica“ uvek može da računa. A od pohvala isto nećemo bežati. Nekako se lakše pišu, a i lepše čitaju. Bravo, Radonja!