Nevidljivom šverceru niko ništa ne može

Ko ne zna kako je Dušanovac dobio ime trebalo je sinoć oko 19 sati da se vozi autobusom na liniji 31 u smeru ka Konjarniku. Baš na stanici u tom delu grada putnici su “povratili dušu” koja je skoro pola sata pretila da izađe kroz nos, preko ruke, kragne ili rukava jakne pa onda brže bolje kroz prozor ili vrata autobusa na svež vazduh.

A na početnoj stanici na Studentskom trgu ništa nije mirisalo da će baš ta vožnja “tridesetkecom” biti specifična. Čim je “majstor” otvorio sva četiri vrata dvadesetak putnika se razmilelo po zglobnom autobusu kao da nema dovoljno slobodnih sedišta. Na drugoj stanici kod Trga umorne novopridošlice još su i mogle da biraju mesto u vozilu dok na Terazijama izbor je bio znatno suroviji: laktanje do slobodnog kvadratnog centimetra rukohvata ili stoj na jednoj nozi, ne zna se čijoj, na stepenicama.

Pred takvim usudom pravi bi jeres bio ignorisati jedno od preostala dva slobodna mesta kod “harmonike”. Izbor je pao ili, bolje rečeno, seo na sedište bliže hodniku koje gleda u smeru vožnje. I to pre nego što je na stanici preko puta “Meka” raspomamljena rulja sa usnama zalepljenim na staklu autobusa dočekala otvorena vrata.

U opštem metežu najprisebniji je bio sredovečni muškarac koji se duž desne strane vozila dočepao jedinog slobodnog mesta otvorenih usta. Toliko otvorenih da je njegovo prisustvo osetilo više od deset putnika još pre uzdaha olakšanja.

A potom. Potom se već “polovina autobusa” hvatila za usta, nos, glavu. Blago pa sve jače. Naročito, oni koji su sedeli tačno preko puta najsnalažljivijeg i, ispostavilo se, najprimećenijeg meštanina u vozilu. Niti su oni mogli da ustanu usled gužve, niti su ovi drugi hteli da sednu jer je zrak u potkrovlju bio koliko-toliko prijemčiviji.

Stanice su se ređale, a izostala je čak i toliko uobičajena razmena putnika i kiseonika u vozilu na Slaviji. Tek po koji putnik je izašao napolje. A ko za baksuz među njima nije bio izvor neprijatnog mirisa u vozilu.

Putešestvije Bulevarom oslobođenja dobilo je već obrise ozbiljnog testa izdržljivosti kada se na stanici preko puta Hrama svetog Save pojavilo troje “Bus plus” kontrolora. Nekada omraženi uređaji u njihovim rukama ozarili su lica većine putnika.

Sve oči bile su uprte u džep od jakne razbaškarenog i odavno obeleženog sugrađanina na trećem desnom sedištu od predzadnjih vrata. Trenutak kasnije, na zaprepašćenje mnogih nazirala se kartica sa sve slikom. Kontrolor je približio karticu aparatu. Šteta što taj uređaj ne ispušta ama baš nikakav zvuk. Neizvesnost je kratko trajala.

- Hvala - bile su reči kontrolora koje su ugasile i poslednju nadu sada već zaleđenih putnika.

A napolju je bilo nikad prijatnijih i nikad svežijih “plus 20” stepeni.

A do stanice na Dušanovcu ostalo je još dobrih ili groznih desetak minuta vožnje.

A u autobusu su ostali samo oni sa jakim imunitetom. Na beli luk.

Izvor: Blic