"Slobodan je vjerovao Đinđiću i Koštunici"

Mnogi su prali ruke od politike kojoj su 15 godina aplaudirali. Srbija je, kao Troja, odolevela Zapadu punih deset godina. Više nema ralike između levice i desnice, ovo je jednopartijska era.

Srbija 13.11.2015 | 22:25

Razume se da je Slobodan verovao garancijama koje su potpisali novi predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica i predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić. Pa, nije valjda mislio da je šef države lagao.

Ovako Mirjana Marković, za "Novosti", odgovara na pitanje da li je njen suprug i bivši šef države imao poverenja u novu vlast da ga neće isporučiti Hagu.

U drugom delu ekskluzivnog intervjua, koji je dopisnik  "Novosti" sa njom radio u Moskvi, Markovićeva je više puta ponovila da joj je ispod časti da "polemiše sa plaćenicima koji su uzimali novac od Amerikanaca i drugih zapadnih agentura da bi srušili vlast u Beogradu". Ona priznaje deo svojih greha što je progurala u političke vrhove i one koji to po mnogo čemu nisu zasluživali.

* U memoarima se vidi koliko vam se ljudi obraćalo za pomoć, pa ispada da ste vi zapravo bili "kadrovik Srbije". Osećate li krivicu što ste učestvovali u pravljenju recepture srpske političke kuhinje?

- Nisam sklona nikakvoj kuhinji, ni bukvalnoj, ni metaforičnoj. Ne mislim da je u vreme osamdesetih i devedesetih godina u Srbiji delovala nekakva "politička kuhinja". To je bilo teško, ozbiljno, burno, gotovo biblijsko vreme za opstanak države i naroda, borbe za slobodu i nezavisnost, za kreiranje jednog novog, savremenog, humanijeg društva. Mogu da kažem da sam, kad god sam se zalagala za neko kadrovsko rešenje, uvek bila uverena da se radi o opravdanim razlozima - imala sam u vidu znanje, obrazovanje, hrabrost, politički dar, lično poštenje... Ako se kasnije mnogi kao takvi nisu pokazali, nije moja krivica. Kako sam ja mogla da znam da je sve to zbog čega sam ja cenila i volela neke ljude bilo tako samo u dobru, naročito kad je to dobro bilo dobro za njih, a da ih u zlu napuštaju ne samo hrabrost i čast, nego prilično i pamet. Da su pametniji nego što jesu, bar bi se sa nešto starinskog dostojanstva sklonili u starost, porodicu, baštu u Grockoj, ne bi stalno prali ruke od politike kojoj su petnaest godina egzaltirano aplaudirali i u kojoj su naravno učestvovali.

* U memoarima opisujete kako je formiran JUL. Koliko ste tada bili svesni da jedan broj "foteljaša" ne zanimaju nikakva ideologija i levičarstvo već unosna funkcija i uticaj?

- Razume se da je u JUL od početka i sve vreme bilo ljudi motivisanih interesom da se u partiji nađu. I razume se da sam toga bila svesna. To je svojstveno svim partijama u Srbiji, možda na Balkanskom poluostrvu uopšte. Partija ili partije na vlasti su masovne. Kad im prođe mandat mnogi članovi se sele na mesto koje je dobilo novi mandat. Tako, nažalost, izgleda višepartijski sistem na Balkanskom poluostrvu. Kada se naša javnost opredelila za višepartijski sistem i parlamentarnu demokratiju, to opredeljenje je bilo inspirisano zapadnim obrascem. Ali samo vizuelno i verbalno. Višepartijski sistem je, naravno, odigrao svoju istorijsku ulogu. Na pragu smo ere bespartijske demokratije.

* Zašto kod nas i u Evropi više nema ozbiljne partije leve orijentacije?

- Levičarskih partija u Evropi uglavnom nema. One koje se tako zovu su samo nominalno levičarske. Odustale su od radikalnih, velikih i progresivnih društvenih promena i zalaganja za novo, ali i bilo kakvo socijalističko društvo. Orijentisane su na poboljšanje građanskog društva, približile su se desničarskim, građanskim partijama. Gubi se razlika između levice i desnice, koje počinju da liče jedna na drugu. Ovo je u stvari doba jednopartijskog sistema. Razlike među postojećim partijama su personalne, nominalne i simbolične. Jednopartijska era će trajati neko vreme, dok partije kao istorijski anahronizam ne budu prestale da postoje.

* Kakav je vaš stav prema uključivanju naše zemlje u EU?

- Moja zemlja je evropska zemlja. I ja sam Evropljanka. I moja zemlja je Evropljanka. Sloveni već petnaest vekova žive u Evropi i najbrojniji su evropski narod. Evropa nije samo onaj njen deo na kome žive potomci keltskih, germanskih i romanskih plemena i naroda. Na toj teritoriji nalaze se društva visokog, najvišeg stepena civilizacijskog razvoja. Manje razvijena društva na evropskom kontinentu u svom razvoju treba da budu inspirisana i razvijenijim od sebe. Dakle, i ovim društvima. Ne potcenjujući pritom tekovine koje su sami postigli. Ne treba, međutim, zaključiti da sam sklona divinizaciji (obogotvorenju) Slovena. Nisam. Ja sam mondijalista. Zajednica evropskih naroda je jedna divna evropska budućnost, bila bi to možda i ranije nego što će biti da joj na putu ne stoje prepreke, kao što su prepreke uvek stajale svakoj lepšoj budućnosti. Evropska unija nije anticipacija te budućnosti.

* Da li i dalje verujete u Jugoslaviju i, ako verujete, zašto?

- Jugoslavija je bila ideja i bila je zemlja za koju su bili opredeljeni svi napredni ljudi kod Južnih Slovena u devetnaestom veku. Svojim zalaganjem oni su mnogo doprineli njenom formiranju posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila veoma inspirativno društvo za Evropu.

* Zašto?

- Kao višenacionalna zajednica mogla je da bude anticipacija neke buduće Evrope kao zajednice naroda. Zemlja je bila slobodna, nezavisna, sa bruto proizvodom koji je imao Japan, nezaposlenost je bila mala, obrazovanje i zdravstvo su bili besplatni, socijalna i lična sigurnost visoka. Jugoslovenska narodna armija je bila četvrta vojna sila u Evropi. Za sve jugoslovenske narode vreme između 1945. godine i 1980. godine je bilo Periklovo doba. Pre takve Jugoslavije prethodna je bila nerazvijena monarhija na Balkanskom poluostrvu. A posle takve Jugoslavije početak tamnog vilajeta - njen raspad i stavljanje svih novoformiranih malih država, izuzev Srbije, pod kontrolu evroatlantskih vlada. Srbija je tome odolevala dugo, kao Troja nekada, punih deset godina, da bi se 2000. godine i sama našla pod istom kontrolom.

PARTIJA PRE NACIONALNE PAMETI

* Zašto ste bili prilično galantni u lobiranju za svoje kolege, partijske aktiviste, sa Beogradskog univerziteta? Jeste li u tome preterali?

- Nisam, sa aspekta prilika u kojima se nalazilo društvo. Osamdesetih godina i kasnije ono se nalazilo pred velikom društvenom reformom, pred promenama koje su bile veće od reformi. Ta ideja, taj koncept, zahtevali su mnogo naučnog i stručnog rada. Ljudi sa univerziteta u Srbiji, naročito sa Beogradskog, u tom su smislu bili neophodni. Ne kao funkcioneri u Centralnom komitetu i vladi, već kao naučnici, stručnjaci, nacionalna pamet. Nije na svom mestu da se meni pripisuje odgovornost zato što su mnogi među onima za koje sam se ja zalagala više voleli da budu partijski funkcioneri nego nacionalna pamet.

ZAŠTO JE PALA KRV, AKO SE SAD MIRIMO?

* KAKO tumačite to što se posle mnogo prolivene krvi opet obnavljaju veze na Balkanu?

- Nekadašnji jugoslovenski narodi u okviru svojih novih država danas, posle okončanih ratova, obnavljaju sve veze - ekonomske, socijalne i kulturne. To je normalno. Pritom svi ističu da se dobro slažu i da su se uvek dobro slagali. Normalnom čoveku dođe da ih pita - a zašto ste se onda rastali i to u krvi. Ako je cilj evroatlantske politike bio razaranje država koje su mogli da razore na više manjih, nismo morali da im taj cilj i sami olakšamo. Ne vidim da je život u sadašnjem regionu bolje rešenje nego što je bio život u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Izvor: Večernje novosti