Kovačević: Gledati naprijed zbog djece

Uprkos magli svuda oko nas, za Dušana Kovačevića, našeg proslavljenog pisca, ova jesen je zlatna. Proglašen je za ambasadora vina, a u rodnom Šapcu održavaju se njegove večeri.

Srbija 08.11.2015 | 12:10

Na daskama šabačkog pozorišta biće izvedeno šest Kovačevićevih predstava, a 13. novembra veče poezije nazvano "Posle pedeset godina".

Sigurno ste ponosni što se vaša dela vraćaju u vaš rodni grad?

"Iz Šapca sam se preselio u Novi Sad tačno pre pedeset godina. Kada prođe toliko godina, prvo što pomislite jeste: hvala bogu da ste živi. Vraćam se u grad mog detinjstva i rane mladosti, u kome sam naučio većinu onoga što ću kasnije u životu raditi. Naučio sam gledajući, slušajući, čitajući".

Nosite i neke darove vašem Šapcu?

"Šabačkoj biblioteci, u koju sam se učlanio kada sam bio prvi razred osnovne škole, pokloniću svojih osam knjiga, kao uzdarje za ono što sam ja tamo godinama čitao. Da se vidi da sam nešto čitajući iz biblioteke i naučio. Komplet knjiga ću pokloniti i šabačkom pozorištu. Tamo sam, prvi put u životu kao osnovac, gledao jednu pozorišnu predstavu. Bila je to dramatizacija jednog od romana Branka Ćopića. Taj krug se nekako zatvara tako što sam već desetak godina u Zadužbini ovog velikog pisca".

Jedan poklon vašem gradu posebno vam znači?

"Šabačkom muzeju poklonio sam pisaću mašinu kojom sam četrdeset godina ispisivao sve te knjige i većinu drama i priča".

Što bi, ne samo Šapčani rekli, ipak je moguće biti i "pop u svom selu".

"Moguće je, ako ste prošli sve u životu. Od đakona i onoga koji je učio, pa do čoveka koji je kasnije počeo da se bavi tim poslom. Zapravo, ja sam u Šapcu i ranije imao svoje večeri, doduše ne ovako u nizu. Ovog puta je to sabrano u osam večeri. Za čoveka koji se pre svega bavi pozorištem, to je jedan dokaz da se, u mom slučaju, 45 godina nisam uzaludno bavio jednim poslom".

Poslednjeg dana vaših večeri, družićete se sa zemljacima.

"Odlučio sam da to veče nazovem "Pesme za čitanje i pevanje". Te večeri ću prošetati kroz drame, filmove i knjige u kojima sam pisao pesme".

Biće to vaše putovanje kroz vreme.

"Želeo bih da kažem da je kroz vreme uvek bilo teško. Ne sećam se od te davne sedamdesete godine, kada sam ušao u Atelje 212, da se radilo pevajući. Uvek je bilo nekih problema. Čovek mora da gleda lepšu stranu života. Veliki je i dragoceni dar pojaviti se na ovoj planeti. I kad ste tužni i sumorni, pomislite da život ima vrednost. Ali da bi ta vrednost postojala, morate se za nju boriti".

Da li je i smeh neki ventil za izlazak iz ovog našeg turobnog doba?

"Smeh je lek i to je medicinski dokazano. Onaj ko se smeje, samog sebe leči, a leči i okolinu. Kada se sećam ljudi kojih odavno nema, pamtim ih kao nasmejane ili namrgođene. Onih koji su bili nasmejani setim se sa radošću, a namrgođenih se uopšte ne sećam".

Veliki ste partizanovac. Vašem klubu ove jeseni nikako da krene?

"Možda bi bilo rešenje da kupimo jedno desetak igrača iz Reala i Barselone. Samo tu ima jedan mali problem, ne znam odakle nam pare".

Dobili ste i nagradu jedne vinarije u naturi, u vinu. Da li ste počeli da trošite nagradu?

"Evo biće prilike da to vino bude podeljeno sa prijateljima u Šapcu, u Zvezdara teatru... Nikada nisam pio kod kuće, jer je kuća moja kancelarija, a na radnom mestu se ne pije".

Šta vam je još obeležilo proteklu nedelju, mimo posla?

"To je priča o prijemu Kosova u Unesko. U ovom slučaju prijem Kosova u tu organizaciju za mene bi bio isti čin kao kada bi čoveka koji je piroman pustili na slobodu i dali mu šibicu".

Želite li još nešto da poručite našem narodu?

"Čovek u svim situacijama, u svakom trenutku, mora pre svega da gleda napred. Ne zbog sebe, jer mi imamo veliko sećanje i teško sećanje, svi mi sa preko 50 godina. Moramo da gledamo zbog ove dece kako da im omogućimo bolji život da ne bi ponovili tu našu čestu tužnu prošlost. To je obaveza svakog starijeg čoveka".

Izvor: Večernje NOVOSTI